Присталице стварања „Велике Албаније“ добили су одрешене руке од Вашингтона и прешли у акцију.
Ланац догађаја
На фудбалској утакмици репрезентација Албаније и Србије 14. октобра прошле године дошло је до инцидента са беспилотном летелицом на коју је била причвршћена застава фашистичке „Велике Албаније“. Лет дрона је испровоцирао нереде на трибинама стадиона београдског Партизана. То би се могло назвати обичним хулиганством да се није испоставило да је летелицом управљао брат албанског премијера Олси Рама који се налазио у ВИП ложи стадиона.
Премијер Албаније Еди Рама 7. априла је изјавио да уједињење Албаније и Косова неизбежно и неоспорно. Иако се ради о директном прекрајању граница у Европи, западне земље показују да су невероватно глуве и слепе на ову појаву.
Априла 10. борци елитне јединице албанске „Ослободилачке народне армије“ под називом „Хасан Приштина“ пуцали су на зграду Владе Републике Македоније у правцу кабинета премијера Николе Груевског. У свом саопштењу „ослободиоци“ су објаснили да је један од разлога за извођење акције била „свакодневна настојања македонских власти да се, по српском рецепту, приближе Русији“, док се Албанци залажу за евроатлантске интеграције.
Око 40 екстремиста напало је 21. априла погранични полицијски пункт у Македонији и узело је четири полицајца као таоце. Они су изјавили да желе да имају државу са албанским становништвом и запретили да ће ликвидирати сваког ко се усуди да им приђе.
У Куманову је 9. маја изведена специјална операција током које је убијено 14 милитаната, а заробљено 30. „Ослободилачка народна армија“ је преузела одговорност за припреме терористичких акција у Скопљу.
Албански територијални апетити
Идеја велике Албаније предвиђа обједињавање свих територија на којима живе Албанци. Окосницу великоалбанског пројекта подједнако чине Албанија и, створена америчким оружјем — „Република Косово“. Идеолози „Велике Албаније“ претендују и на неке регионе јужне Србије, западну Македонију, југоисток Црне Горе и северозапад Грчке.
На југу Србије, у Прешевској долини, број Албанаца се процењује на око 60 хиљада, што је безначајан број у односу на укупно 7 милиона становника Србије. Међутим, у два од три региона — Прешево и Бујановац — Албанци чине већину 90, односно 55 одсто. У Македонији је ситуација мало другачија — у њој живи више од пола милиона Албанаца, што представља четвртину од укупног броја становника (25,17 одсто). Према разним проценама, удео Албанаца у структури грчког становништва се колеба од 2 одсто до 4 одсто, при чему је највећа њихова концентрација у северо-западној области Епиру. Према званичним подацима, у Црној Гори живи 30,5 хиљада етничких Албанаца, што чини пет одсто становништва земље.
Како се види из демографских показатеља, највећу опасност албански фактор представља за Македонију. Она је 2001. године већ била жртва оружаног сукоба који су покренули албански милитанти уз подршку Албанаца са Косова. Осим привилегија које је добила албанска мањима Охридским мировним споразумом, македонска власт је морала да се помири са тим да један број рејона пређе под пуну контролу албанских банди. Сада, Албанци траже федерализацију Македоније.
Грчка има мање повода за забринутост, али она ипак постоји. Присталице „Велике Албаније“ претендују на приобални део грчке области Епира, коју називају Ћамери. Још 2010. године Уставни суд Албаније поништио је споразум о разграничењу морског шелфа са Грчком јер је он био у супротности са албанским уставом.
Овај проблем је опет постао актуелан, када је крајем маја Албанија послала грчкој Влади оштро писмо у којем је затражила да одустане од планова истраживања и експлоатације енергената у Јонском мору. Симптоматично је то да је демарш Албаније стигао убрзо након што је Атина позвала руске и кинеске компаније да учествују у експлоатацији енергетских ресурса у јонском мору.
Што се тиче Црне Горе, тамо је ситуација прилично мирна, Вашингтон је задовољан евроатлантском орјентацијон и антируском политиком црногорске владајуће врхушке и зато усмеравају притисак борбеног албанског становништва на друге регионе. За сада.
Ко и зашто оживљава пројекат „Велике Албаније“?
Агресивни албански експанзионизам не би био тако снажан без јаког утицаја споља. И, заиста, подршку и покровитељство албанским амбицијама пружају САД и њихов „млађи брат“ — ЕУ. У садашњој политичкој ситуацији, Вашингтон је албанском стрелом убио неколико мета једним ударцем на Балкану.
Као прво, из ланца предвиђене трасе „Турског тока“ извучена је рањива македонска карика. Општепознато је да је градња гасовода кроз трусно подручје веома ризична, а у Македонији је управо дошло до кризе и у ваздуху се осећа мирис надолазећег међуетничког конфликта.
То да су антивладине демонстрације у земљи биле инспирисане споља и везане за жељу Скопља да се придружи „Турском току“ јасно је и за шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова. Он је навео да је за заоштравање ситуације у бившој југословенској републици искоришћен албански фактор.
Као друго, на примеру македонских догађаја и уз помоћ радикално расположених Албанаца којима се руководи, Вашингтон упозорава Србију и Грчку на сарадњу са Москвом, плашећи их преливањем напетости на њихове територије.
Под три, деструктивна америчко-албанска иницијатива довела је у питање кинеске пројекте на Балкану. У плановима Пекинга била је изградња брзе пруге Будимпешта—Београд са перспективом њеног наставка преко територије Македоније до грче луке Пиреј. Претпоставља се да ће железница постати крак „Новог пута свиле“ који треба да поједностави испоруку робе из Кине на тржишта Централне и Западне Европе.
На овај начин, пројекат „Велике Албаније“ има јасну функцију у политици Запада на Балканском полуострву. Овај инструмент помаже САД и ЕУ да блокирају руску политику у региону и казне балканске државе које желе да скрену са евроатлантског курса и иду на зближавање са Москвом.
Комплетну анализу на руском језику можете прочитати ОВДЕ.
