„Јоргованка заговара штедњу, а плата јој расте као квасац“ или „Бахато за све наше паре: Јанковићу већа плата, прима чак 376.648…“
Цитирани наслови само су најсвежији примери популистичке пропаганде о државним чиновницима и њиховим наводно великим платама. Поред текстова и „аргумената“ о јефтиној храни и пићу у скупштинском ресторану, овакви текстови и прилози већ деценијама заузимају велики простор у медијима.
Деградација личности
Међутим, и намера и циљ оваквих казивања пречесто нису део решења проблема, већ су нови проблем. Њихова интенција је да до баналности упросте ситуацију и покажу како се државни чиновници бахате или џабе једу, док се народ мучи.
Неретко овакве поруке или пароле имају још један циљ — деградацију личности која обавља неку државну функцију. На тапету нису само поменута гувернерка НБС Јоргованка Табаковић или заштитник грађана Саша Јанковић, већ су предмет оваквих натписа били многи, а посматрајући тренд, чини се да то чека још многе.
Најновији наслови доводе плате у везу са штедњом па, као, ето док држава штеди, неки у држави не штеде. Али, кажемо, оваквих наслова је било и када на снази нису биле мере штедње. Очигледно је наиме, у питању лош манир, погрешно схватање рада и цене тог рада или (намерно) незнање.
Плати, па захтевај и критикуј
Аутори овако конотираних порука (као да) не знају да се на чиновницима не штеди, тачније да се не штеди на платама чиновника. Наравно, под условом да ти чиновници савесно и професионално обављају свој посао.
Ако они које плаћају порески обвезници не раде свој посао како би требало, ако производе минусе или повлаче потезе који узрочно-последично могу да наштете свима у држави, онда је позната (законом прописана) процедура. Тачно се зна где, када и докле досеже критика њиховог рада, коме и на који начин се упућују замерке, прецизно је дефинисан начин њихове смене или, пак, кривично гоњење ако су прекршили закон.
Исти ти аутори (много их је) испод поменутих наслова напишу да су плате (или нека друга квалификација која стоји у наслову) повећане према закону. Или да је, као у случају гувернерке, НБС званично обелоданила те податке. Дакле, читав текст је апсурд сам по себи.
Популизам као мера вредности
„Влада као Манчестер јунајтед“, био је наслов једног интервјуа убијеног премијера Зорана Ђинђића у коме је (своје) министре упоредио са непознатим играчима, који после играња у фудбалском клубу Манчестер јунајтед, постану познати. Тако и министри, рекао је тада Ђинђић, улажу у своју каријеру и рејтинг. И раде за мале паре.
Тачно је да министрима после учешћа у владама „скочи цена“, уосталом видели смо то и на примерима неких бивших министара који су посао нашли у светским корпорацијама. Међутим, прече питање је: треба ли „непознате играче“ доводити у владе? И још прече од пречег: колику плату би требало да има министар, гувернер, премијер, председник, судија… да би остварио први услов, а то је да му се верује?
Нико не гарантује да добро плаћен чиновник неће бити склон корупцији или лошим потезима, али ће онај са малом платом томе бити неупоредиво склонији.
Зато би, најзад, прича о платама чиновника — ако је већ има толико у медијима и јавности — требало да буде са нагласком на повећање (али и веће очекивање), а не као до сада, на чистом и јефтином популизму од кога бољитка нема.
