У Србији постоји 101 странка и исто толико политичких лидера.
Чињеница је, међутим, да нико у Србији тренутно не би могао да наброји више од неколико имена, не рачунајући она која дуже од 20 година циркулишу политичком сценом Србије. Додуше, последњи избори су нека од њих, како изгледа, заувек избацили са политичке сцене, а нека — попут Војислава Шешеља, чија странка није прешла цензус по први пут од оснивања — вратили на политички рингишпил. Данашња политичка сцена у Србији разликује се по још једном, до сада невиђеном феномену код нас — саме странке су популарније од својих лидера.
Пајтић и Тадић
Тај „усуд" задесио је Бојана Пајтића, шефа Демократске странке, који према последњим истраживањима јавног мњења, код грађана ужива подршку од око пет одсто, док је странка коју води за цела три одсто популарнија од њега. Феномен је и странка Бориса Тадића — Социјалдемократска странка. Код њих је ситуација супротна. Тадић код грађана има рејтинг од око 15 одсто, а његова странка нема ни четири одсто.
С обзиром на то да Србија тренутно слови за земљу без опозиције, питање је да ли неке странке коче управо њихови лидери. Другим речима, шта је потребно да би неко достигао рејтинг виши од 40 одсто, колики тренутно у Србији ужива Александар Вучић, лидер Српске напредне странке? Харизма, речитост, моћ убеђивања или добар политички маркетинг?
Владимир Пејић из маркетиншке агенције „Фактор плус" не оспорава да су наше странке лидерске и да се управо због тога грађани везују за њих.
„На то да ли ће неко бити лидер у великој мери утиче и харизма, знање, искуство, али и политички маркетинг. Ако причамо о Пајтићу, за њега је донекле `оправдање` да је до скоро био познат само као регионални лидер странке. Томе треба додати и да у самој странци има проблем — струје које му не дозвољавају да се профилише као класичан лидер странке", процењује Пејић.
Озбиљни Милошевићеви наследници
Он напомиње да је свим српским лидерима после Милошевића и даље заједничка својеврсна доза озбиљности и у наступу и у раду.
„Наши људи воле мало одлучније људе, који бар у јавном наступу нису склони шалама, већ на неки начин стварима прилазе одлучно и озбиљно", каже он.
Ивица Дачић, лидер социјалиста, по овом тумачењу je својеврстан преседан. Пејић пак мисли да није, јер како каже „верује да је за Дачићев рејтинг заслужнији његов рад него певање и песма".
Социолог Ратко Божовић сматра да је цео проблем у чињеници да Србија воли победнике.
„Ако нису победници сад, онда бар имају капацитет за победника. То би могло да се односи на Тадића, с обзиром да је са малом разликом од Николића изгубио изборе, што није било тако давно. У српском менталитету постоји потреба да се фокусирамо на лидере", каже Божовић.
„То је иначе карактеристика затвореног друштва, а што се слепо прати лидер доказ је да је код нас и даље присутна ауторитарна свест. И медијско присуство одлучује ко ће бити важнији у тој слици", истиче Божовић.
Популарни лидери и цепање странака
Социолог Владимир Вулетић напомиње да разлика у популарности између лидера и странке зависи од низа фактора: организације странке, инфраструктуре итд.
„Политика странке персонификује се кроз личност. Вучића рецимо карактерише снага коју је показао кад се супроставио Мишковићу, за кога се веровало да је сива еминенција претходних влада. Тадић је остао препознатљив по дипломатској умешности, јер је показао да може да помири различите аспекте у политици. Неки други лидери једноставно немају ништа посебно", запажа Вулетић.
Он напомиње да за странке може да буде опасније ако имају лидера који има већи рејтинг од саме странке, него лидера који има мању популарност у односу на своју странку.
„Рецимо, СНС је на власти искључиво због популарности свог лидера. То може да створи и проблем, јер ако лидер изгуби подршку обрушава се цела странка. С друге стране, чланство постаје пасивно јер очекује да све реши вођа", каже он.
Да ли ће неко бити успешан лидер или не, односно лидер са високим рејтингом, према Вулетићу зависи од тога да ли је у кључном моменту препознао проблем и јавно му се супротставио.
