У Црној Гори је у току спровођење велике кампање која велича Северноатлантску алијансу. Форуми, семинари, трибине, изјаве припадника власти, свакодневно пуне насловне странице новина, са само једном поруком „улазак у НАТО нема алтернативу“.
На путу убеђивања народа да је заиста тако, Мило Ђукановић и људи око њега ангажују спортисте, капитене репрезентација, штампају билборде са подршком Алијанси,снимају спотове, а преко агенција за истраживање јавног мњења шире податке о подршци тој идеји. Тако је премијер, пре неки дан, на безбедносном форуму „ГЛОБСЕК 2015“, изјавио: „Ако би се сутра организовао референдум с питањем: „Да ли Црна Гора треба да буде чланица НАТО-а или не?“, 47 одсто грађана гласало би за, а 43 против, показали су резултати једног од истраживања.
Са друге стране, Покрет за војну неутралност Црне Горе тврди да тим бројкама не треба веровати.
Наиме, захваљујући интерним документима Владе Црне Горе објављеним у афери „Депеша“, који показују резултате ИПСОС-а, видели смо да се атлантским интеграцијама противи 57 одсто грађана Црне Горе, док је за чланство у НАТО 35 одсто грађана.
Приликом презентовања тог истраживања Влада и њене агенције су јавности представили лажну информацију да је против чланства у НАТО 47 одсто грађана умањивши тако резултат добијен истраживањем за 12 одсто, наводе у саопштењу и додају: „Оваквим извртањем података и коришћењем неистинитих тврдњи, Комуникациони тим Савета за чланство у НАТО још једном обмањује јавност Црне Горе, са циљем да се драстично ниска подршка НАТО интеграцијама очајнички, без обзира на средства, покуша повећати“.
„Оно што нас посебно радује јесте чињеница да 84 посто грађана жели да се ово питање реши на референдуму, а не преко закулисних радњи које би се десиле доношењем овако битне одлуке у Скупштини Црне Горе“, закључује Покрет за неутралност. До сада се показало да оно што власт у Црној Гори одлучи, то на крају и оствари. Да ли ће и сада бити тако, показаће време.
У сваком случају, на путу ка том циљу, власт не траћи време и не бира средства. Заташкава се свако сећање на бомбардовање и жртве НАТО-а (који нема алтернативу). Сећање је изгледа у Црној Гори постало привилегија само корисника интернета и друштвених мрежа. Само тамо може да се прочита и види бар део онога шта је „Милосрдни анђео“ оставио иза себе. Они остали… Па њима се лепо преко Дневника објашњава ко је и шта је НАТО. Што да се сећају нечега што је било „пре чак 16 година“.
„Сећање“ у овој борби, разумe сe, не одговара Милу. Али он има сва средства да оствари свој циљ. Од искуства у спровођењу сопствених идеја, утицаја на телевизије, новине, до ботова, па и новца за „куповину“ гласова. Изгледа му недостаје само — народ… А можда и не… Видећемо до краја године. У борби „сећања“ и „политичке пропаганде“ победник може бити само један. Надамо се на демократском референдуму.
