Фијук гранате… Туп звук бомбе док удара о тло секунд пре него што експлодира. Метак снајперисте који у милисекунди убија човека са којим сте усред разговара… Паника када на рукама видите крв измешану са прашином, а не знате да ли је ваша, или особе која је који тренутак пре била жива… Мртва деца, жене… Нема на свету тог новинара, фото-репортера, камермана који је био на било ком ратишту у свету, а да ово није видео. А његов једини задатак је да то што је видео — доследно пренесе јавности.
„Прес“ легитимација одувек је била нека врста „панцира“ за ратне извештаче и најсигурнији штит да онај ко је уперио оружје у вас ипак неће опалити. Ипак, новинари гину. Јурећи за истином, причом, добрим кадром…
Међутим, најновијим упутством који је сачинио Пентагон, новинар је окарактерисан као „непривилегована зараћена страна“. Другим речима, америчком војнику је дата дозвола да пуца на новинара уколико процени да је извештач — супротне стране.
Дакле, ако су новинари који гину у ратним зонама до сада „уписивани“ као „колатерална штета“, овим правилником су проглашени за — легитимну мету.
Према извештају Унеска, највећи број убијених новинара-извештача из конфликтних зона у свету, био је између 2007. и 2012. године, када је убијенo 430 новинара.
Пишући са прве линије фронта током 2014. године, према подацима Међународне федерације новинара, страдало је 118 репортера.
Зашто је Пентагон, односно Америка, моралa на 1.176 страница да образлаже својим војницима у конфликтним зонама „како да третирају медије“? Рат је рат, ма где био. Важе иста правила, па ако је судећи по искуству ратова вођених на Балкану, „рампа“ се новинарима ставља само кад сe нешто крије. Они који су ту задатка ради, приче ради, ту рампу прелазе, иду на своју одговорност, а неретко и гину. Случајно или не.
Опсежан приручник Пентагона како метком ударити на перо, образложен је у једном од одељака речима да и новинари могу да буду означени као терористи.
Дакле, ако је ово дефиниција слободе медија и демократије које Америка здушно заговара, онда није ни чудо што новинарство заједно са новинарима изумире. Ако овоме додамо и предговор из овог приручника саветника Министарства одбране САД, извесног Стивена Престина, који каже да је „закон рата део онога што смо ми“, и да ће ове инструкције да „помогну да се сетимо (Американци) лекција научених на тежи начин у прошлости“, чему онда новинарство уопште? Јер, уколико нема неке натприродне моћи, тешко да ће амерички војник, бачен у неку недођију, знати да разликује ко је подобан новинар у кога неће пуцати? Коју легитимацију ће морати тај новинар да има код себе? Коју ознаку да има на челу? Да ли ће морати да добије потврду Пентагона да није терориста или да није припадник „друге“ стране, да би обавио свој задатак?
