Један од најпревођенијих савремених словеначких писаца био је ових дана гост Београда, где је представио свој нови роман „Те ноћи сам је видео“, портрет једне изузетне жене која је страдала у вихору Другог светског рата.
Вешто компонована прича о различитим људским судбинама уплетеним у драматични ратни сукоб глобалних размера послужила нам је као повод да с њеним аутором, који је недавно добио и признање Европског парламента „Држављанин Европе“, разговарамо о изазовима савременог света.
Написали сте роман чији су јунаци вођени различитим идеолошким полазиштима. Патриоте, монархисти, партизани, комунисти, нацисти… Какав је ваш став према идеологијама, с обзиром на то да сте младост провели у држави која је почивала на идеологији?
— Мислим да су идеологије које смо познавали у Југославији у 20. веку практично ишчезле, нема више онакве левице каква је била некада. Можемо означити неку десницу, али она више нема фашистичка, нацистичка обележја.
Да, али постоје нови идеолошки обрасци који данас стварају нове противречности и неравнотежу у свету?
— Сигурно, али то није видљиво на онај начин на који је било видљиво после Другог светског рата. Тада је све било прилично јасно. Постојали су Зло и Добро. Зло је било побеђено. Иако Добро није било јединствено, јер је постојао хладни рат, било је на победничкој страни. Наравно, све то није било баш тако црно-бело. Све је више докумената који нам откривају како много тога није било онако како смо веровали.
Да ли то значи да верујете да немамо разлога за страх од неког новог глобалног сукоба?
— Због свега што се сада дешава у свету, човек поново има озбиљне разлоге да страхује. Догађаји у Украјини, економска криза, Блиски исток, успон исламског фундаментализма — нико није могао ни да замисли да ће све то букнути овом снагом. Све су то ствари због којих нас хвата тескоба.
Управо сам се вратио из Хелсинкија, где је представљен овај мој роман, и тамо су ми сви причали како су несрећни због НАТО вежби у Балтику, које су наједном почеле да се воде ту недалеко од њих. Ту је и велика Русија… Сви ти нови догађаји изазивају код њих велики страх јер нису могли ни да замисле да ће икада поново живети у било каквом опасном тренутку, да тамо на Балтику може нешто да експлодира.
За моју генерацију (рођен сам 1948.) Други светски рат је био неки давни, „средњовековни“ рат. Нисмо могли ни да замислимо да ће у нашим животима доћи до неког новог рата. Али десио се пред крај столећа један од најтежих ратова, баш у овом нашем делу света. То значи да не можемо бити баш без бриге да се ништа неће десити, да је украјински рат лоциран само на Доњецк, или да је блискоисточни сукоб у Ираку и Сирији, ограничен само на тај део света.
Како као интелектуалац из Словеније, земље која је чланица Европске уније, видите будућност те заједнице?
— Ја сам европску идеју од самог почетка подржавао из разних разлога, словеначки простор ми је био преузак и увек сам мислио да ће нам европско пространство променити перспективу и начин живота. Али то се, нажалост, није десило. Простор се додатно сузио, то је нешто невероватно! Ипак, из принципијелних разлога подржавам ту идеју јер је то ипак идеја толеранције, људских права, па чак и благостања. Ипак се боље живи у том делу света, а то је за људе веома важно. Ја се надам да ће та идеја покрити читав континент једнога дана и да нас од тога не дели много времена, иако је Европа пуна невероватних проблема.
Каква је будућност овог нашег региона?
— Заједно у Европи јесте наша заједничка будућност. Са српског становишта, рецимо Република Српска и Косово у Европи — без граница. То на неки начин решава и проблем српске мањине на Косову јер ће у једном тренутку и Албанци на Косову морати да се побрину за њих. И Срби из Босне ће моћи нормално да комуницирају са Србијом унутар једног те истог економског, политичког и вредносног простора.
Други део интервјуа у којем Јанчар говори о свом новом роману можете прочитати овде