На острву Рујан постојала је словенска тврђава из које су Словени ишли у походе против Германа. Године 1168. дански краљ Валдемар и бискуп Абсалом уништили су словенску државу на острву Рујан, Световидов кип је спаљен, а становништво покрштено, одведено у робље или побијено. Преостали Словени утопили су се у масе Германа или су се одселили. Рујан је постао Риген.
За Световида сам први пут чуо читајући роман „Под слободним сунцем“ Франца Финжгара, али га нисам повезивао са Видовданом, нити сам знао да је овај свемоћни бог још једино код Срба остао у памћењу.
Међутим, Видовдан би остао само још један празник преузет из паганских времена да није било Косовске битке и мита везаног за њу. Сви народи имају митове који чине осу његове државности и који га одређују у садашњости.
За српски народ то је Косово. Могли смо то да видимо и прошле недеље — тридесет хиљада младих људи клицало је Косову славећи освајање Светског првенства у фудбалу. Да је српска војска поразила турску, овог мита сигурно не би било, српска државност би се развијала другачије, а били би створени неки други митови.
Међутим, за време вишевековне окупације, турске, аустријске, угарске, млетачке, живећи без своје државе, српски народ је косовски мит узео као осовину око које постоји и окупља се. На том је миту настала и прва слободна српска држава после Косова — Црна Гора.
У државотворној митологији Црне Горе, која је произишла директно из народне традиције, а коју је идеолошки, политички и песнички уобличио Његош, ова држава настала је као последње прибежиште и уточиште поражених са Косова чији потомци имају задатак да освете претке.
Опште је место да „просвећени“ део српске интелигенције Видовдан сматра неприкладним празником, празником када се слави пораз; говоре да се и странци чуде томе, а никада нико није рекао који странци и где.
Порука Видовдана је нешто сасвим друго: иако смо поражени, опстали смо, и ево, још нас има! Зато се Видовдан слави. Видовдан је празник када се слави опстанак и жеља да се буде слободан. Тога је био свестан и Франц Фердинанд када је одлучио да баш на тај дан продефилује Сарајевом, пошто је присуствовао маневрима на којима је аустријска војска увежбавала напад на Србију. Веровао је да се нико неће побунити и погрешио је.
Мит са острва Рујан пренет је на Балкан и постао, стицајем историјских околности, највећи српски мит. Утисак је да у држави која је на њему настала, Црној Гори, више не постоји. Зато је и та држава постала тек пука територија са дезоријентисаним становништвом и вођством које је само себи сврха.
Зато, ако хоћемо нормалну државу и друштво, морамо да градимо на темељима старог, у шта спадају и митови, а не да старо рушимо и бацамо у неповрат.
