На руском језику недавно је објављен роман „Испод таванице која се љуспа“ Горана Петровића, одавно популарног међу Русима, као и роман „Пољубац“ Гордане Ћирјанић, књижевнице коју руски читаоци тек треба да открију. Романи су објављени у оквиру регионалног књижевног пројекта покренутог почетком ове године у сибирском граду Тјумењу.
Аутори из Србије имали су прилику и да бораве у Тјумењу и Тоболску, сибирској духовној престоници, а своје утиске о животу, традицији и обичајима народа у Сибиру изнели су у есејима објављеним у брошурама које прате издања њихових романа.
Један од покретача овог пројекта, руски писац и професор Сергеј Козлов, чија су дела преведена и на српски језик, каже да руски читаоци веома мало познају српску књижевност, као и књижевно стваралаштво других словенских народа, те да је циљ пројекта да се та неправда исправи.
Посебно је занимљив, прича Козлов, био први сусрет руских уредника и издавача с књижевним радом Гордане Ћирјанић, чија дела до сада нису превођена на руски језик.
„Издавачи су били одушевљени њеним књижевним стилом, прекрасним језиком. То није женско писмо, то је права проза, роман о љубави, о животу, о ономе што нас окружује, о ономе што се дешава с људском душом“, одушевљено прича Козлов.
Међу српским писцима чија ће дела ускоро бити представљена руским читаоцима биће и Михајло Пантић, а у плану је да у наредном периоду буду објављена и дела других словенских аутора, пре свега из Бугарске, Белорусије и Чешке. Србија је, како каже Козлов, прва на списку јер је реч о братском народу.
Зашто су нестале књиге Андрића и Црњанског?
„Међу читаоцима у Русији популарна су дела Милорада Павића и Горана Петровића, чија су дела објављена на руском језику одавно распродата. Због чега, међутим, одавно нема нових издања романа ’На Дрини ћуприја‘ вашег нобеловца Иве Андрића? То је дело које тако верно одсликава целокупну људску душу, ја сам плакао када сам га читао. Нема ни нових издања Милоша Црњанског, а српски песници су Русима готово непознати“, са жаљењем констатује Сергеј Козлов.
Руски писац сматра да је то последица тренда који влада не само у Русији него и на Западу — преводе се превасходно дела аутора наклоњених либерализму, док су они који пишу ослањајући се на традицију мање заступљени.
„Прате се трендови – Мишел Уелбек, Пауло Коељо… Ти трендови важе и за руске ауторе чије се књиге добро продају. То су Виктор Пељевин, Захар Прилепин, Људмила Улицка и Михаил Шишкин у најбољем случају. Нема, рецимо, имена попут недавно преминулог Валентина Распутина“, каже Козлов.
Руски писац истиче да је такав тренд наметнут, јер је реч о књигама које се рекламирају, које се увек налазе у излозима или у првим редовима на полицама књижара.
„Истинска литература не треба да фасцинира мој ум неочекиваним обртима и конструкцијама, она треба да дотиче моју душу, моје срце, треба да ме наведе и да плачем и да се смејем. Данас су све књижаре препуне постмодернистичке литературе која се своди на ’свето тројство‘ — такозвана ’три С‘ – Секс, Страх и Смрт“, наглашава Козлов.