Грци су такво искуство имали 2011. године, када је њихов премијер, социјалиста Јоргос Папандреу, поднео оставку након што су га Ангела Меркел и Никола Саркози натерали да одустане од референдума, што је продубило кризу у земљи и довело на власт банкара Лукаса Пападимоса.
У свести Француза је трауматично сећање на референдум из 2005. године, када су, као и Холанђани, гласали против Европске уставне повеље. Повеља је одбачена, али је три године касније понуђен Лисабонски споразум који је доживео само козметичке промене у односу на претходни текст повеље. У Француској није сазван нови референдум, већ је споразум изгласан у парламенту.
У анкети коју је тада направио лист „Фигаро“, 62 одсто Француза је било спремно да гласа против ове повеље да им је омогућено да се поново изјасне. Ирци су два пута морали да гласају за Лисабонски споразум, који су прво одбили, а потом прихватили годину дана касније, када је и ратификован. Данци су 1992. године рекли „не“ Споразуму из Мастрихта о европској интеграцији, а потом су морали поново да гласају, па је наредне године текст усвојен. На референдуму који је у Француској сазвао Франсоа Митеран, овај споразум је једва добио већину (51 одсто).
Зазирање европских институција од директног демократског изјашњавања продубило је утисак о јазу политичких елита и народа. Одлуке које се доносе у Бриселу намећу се као једино могуће решење, па њихово одбацивање на референдумима доводи у питање читав систем одлучивања у ЕУ.
Томе у прилог иде и изјава Жан-Клода Јункера, председника Европске комисије, који је непосредно пошто је Сириза у јануару победила на изборима поручио да не може да буде демократског изјашњавања против европских повеља. О неповерењу Европљана у механизам одлучивања какав је установљен у европским институцијама говори и врло мали одзив на европским изборима. Упркос томе. институције попут Европске централне банке намећу свој ауторитет чланицама попут Грчке, подривајући напоре њене владе да пронађе излаз из кризе.
Аргумент су одлуке које су донете 2010. године у Бриселу и Франкфурту, када је Немачка наметнула модел штедње за излазак из економске кризе. Овај модел, који подразумева и смањење плата и пензија, довео је до обрушавања социјалне заштите, повећања незапослености, сиромашења средње класе и хуманитарне катастрофе која је задесила најсиромашније.
Пет година касније, Грчка је задуженија него што је била, али међународни кредитори и земље еврозоне настављају да ауторитарно говоре Атини шта да ради. Последице такве политике су пољуљале веру у Унију као заједницу народа који су солидарни и учврстиле представу о неједнаком односу снага између економски најмоћнијих земаља и оних које посрћу под теретом кризе.
