Када су га сатерали у ћошак, урадио је оно што је најавио у раним фазама преговора — окренуо се народу и затражио подршку.
Млади политичар (рођен 1974.) појавио се попут метеора на европском политичком небу. Ушетао је у европске институције без кравате и сивог одела и за шест месеци, колико је на власти његова партија Сириза, Коалиција радикалне левице, уздрмао систем.
Говори отворено, обраћа им се без комплекса. Не бира речи и није политички коректан, због чега га називају популистом. Говори о „уцени“ поверилаца оштрим и озбиљним тоном. Следбеници хвале његову одлучност и непоколебљивост, противници им не противрече.
Предводник је генерације која нема шта да изгуби. Генерације која се уместо у Европи просперитета и солидарности нашла у кошмару незапослености, искључености и понижења, у Грчкој, Шпанији, Италији, Португалији, Ирској.
Ципрас је вратио поверење у политичку доследност, у жар политичке борбе за идеје коју преноси у говорима. Ниједан саветник за маркетинг то не може да пренесе.
Пробудио је наду европске антилибералне левице, која са дивљењем посматра његов успон. Представља нову, свежу политичку снагу, неистрошену и неискомпромитовану.
То не значи да је неискусан политичар — политиком се бави од седамнаесте године, испрва у Комунистичкој омладини Грчке, а потом у левим покретима који су 2008. године прерасли у Сиризу. О његовим идолима говори и то што је сину дао име Ернесто, по вођи кубанске револуције Че Гевари.
Ципрас ипак није узео у руке пушку већ борбу води унутар система парламентарне демократије, као и већина нових левичарских покрета у Европи. Главно усмерење је отпор неолибералној политици као тренутном економском поретку, борба за социјалну правду и окренутост директној демократији, односно изражавању народне воље. То је доказао и када је сазвао референдум, упркос великом политичком ризику због притиска из Европске уније.
Успео је да се избори да се из речника избаци омражена реч „Тројка“, која је за Грке била симбол странаца са фасциклама који долазе да их натерају на тешке реформе. Пет месеци мучних и често бурних састанака са представницима еврозоне, Европске комисије и Међународног монетарног фонда донели су мало помака у преговорима, али су променили слику Европљана о начину на који функционишу њихове институције.
Пажњу јавности је усмерио на разговоре унутар еврогрупе чији су чланови навикли да одлуке доносе у тајности. Натерао је Европљане да размишљају о питањима демократије и солидарности, а Грцима је дао прилику да донесу одлуку од које ће зависити животи будућих генерација.
Вратио им је достојанство, а они су наградили његову храброст.
