24. март 1994.
Снимање је протекло у свађи између Микија и Лазе. Замијенили су улоге: Лазо је Микија провоцирао вјештачки, а Мики је покушавао да природним путем узнемири Лазу. Мислим да је ипак проблем у томе што Лазо никако не жели да прихвати улогу преварене жртве, плаши се, ваљда, да на премијери када обуче свечано одијело, Мики не попије више аплауза. Мики, опет, вјешто туђу слабост користи и са невјероватним талентом изиграва невиног човјека. Често прелази границу надигравања у надјебавање. Напуштајући студио, схватио сам да послије данашњег дана знам више о филму. Лакше ми је да вјерујем у причу Подземља. Сада први пут могу да формулишем улогу Црног. На питања која постављају глумци, али и здрав разум, имам одговор! Идеолошка пилула коју је прогутао партизан Црни, држи овог човјека у подруму и не поставља оно опасно питање: зашто не покуша да побјегне; зашто се не домогне кључа и не бјежи у слободу. Тито је био опијум за народ.
Ови редови налазе своју потврду и у овом рату. Када је гитариста Цацо, један од господара живота и смрти, избио око сину тадашњег шефа полиције, неког Хебиба, овај га је ухапсио. Очевидац који је тог дана пролазио крај управе полиције у улици Данијела Озме, куће некадашњег Радио Сарајева, видио је гомилу која се скупила око полиције. Није ту било ничег необичног. Добро заклоњена, ова улица је била погодна за шетњу прије него што Караџићеви запуцају са брда. Очевидац је наставио до најдаље тачке до које се смјело шетати са великом шансом да не будеш погођен са брда. Убрзо се вратио и угледао руљу како ускомешана гледа према прозорима на врху зграде ове полицијске станице. Када су се чули мученички, пригушени урлици, маса се још више ускомешала. Тек када су полицајци избацили шутајући низ степенице већ испребијаног гитаристу на улицу испред полиције и поред паркираног комбија, десило се оно због чега је очевидац одлучио да напусти Сарајево заувијек. Крваво и напола изубијано тијело музичара Цаце, зликовца који је убио многе Србе, кажу и Муслимане, а има података који говоре да су Изетбеговићеве „Шеве“ убијале сарајевске Србе и да су их потурили Цаци, његово тијело стропоштало се крај ногу Сарајлија, а ови су кренули да га бјесомучно шутају и ударају. Тукли су га немилице, толико сурово и немилосрдно, да је музичар преминуо. Очевидац, Муслиман који није радо читао Андрића и коме нису биле блиске странице на којима велики писац исписује склоност касабалија ка линчу, никако није схватао зашто се руља свети човјеку који их је бранио у рату. Тек, он се послије свега што је видио, покупио из Сарајева и никада се више тамо није вратио.
(Наставиће се…)
