Необавштеном туристи може се учинити апсурдним што у Русији споменици комунистичким вођама стоје недалеко од новоподигнутих споменика царевима или људима из старих времена. Такође, може се приметити да су неким градовима враћени стари називи, али у називима области задржавају се имена из доба комунизма. Руска химна, химна је из комунистичког периода, само су речи промењене. Неодлучно спроведена транзиција, рекли би неки. Међутим, то је формула на којој је изграђена модерна Русија и зове се национално помирење.
Годишњица убиства царске породице јула 1918. године чини се као прави моменат да се говори о националном помирењу у Русији, јер управо овај апсурдни злочин, који ни убице нису могле да оправдају, јесте баш због своје апсурдности угаони камен националног помирења у Русији.
Руси су, можда више од било ког другог народа у ХХ веку, на својој кожи научили шта значе мржња и нетрпељивост — Први светски рат, Грађански рат, Стаљинове чистке, комунистичка диктатура, Други светски рат однели су толико бесмислених жртава да је на прагу новог миленијума руски народ изнова морао самом себи поставити питање идентитета и сврхе постојања. Једна деценија потрошена је само на то — Јељциновска ера, доба хаоса, неки би рекли, али ни тај хаос, привредни, политички и интелектуални, није био без сврхе. То се види управо по томе што је из њега Русија израсла у озбиљну државу. А национално помирење играло је у том израстању веома важну улогу, јер оно је почетна тачка „руског успеха“.
У Русији, национално помирење било је спонтан процес који је више него ишта друго имао општу сагласност јер, на крају, нико од жртава није тражио освету, већ само признање, а џелати, суочени сами са собом, ни на који начин нису могли да оправдају оно што су радили — њима је само био потребан опрост грехова. И то се и десило.
Формула националног помирења најбоље се види на примеру државних симбола, а коју је својевремено образложио председник Владимир Путин: „Химна комунистима, застава републиканцима, грб царистима“. Ова формула, наизглед формална и козметичка, у ствари је суштинска, јер она представља врх леденог брега. Оно што је испод површине јесте чврста намера Руса да им се ХХ век више никада не понови. Зато су одлучили да нову државу граде на најбољим историјским традицијама, одбацујући оно што је лоше.
Зато постсовјетска Русија није кренула испочетка, као друге посткомунистичке државе. Она је само наставила свој историјски пут. То је главна тековина руског националног помирења. Оно је почело сахраном посмртних остатака царске породице, а настављено преносом посмртних остатака белих генерала и других емиграната, да би кулминирало уједињењем Руске православне и Руске заграничне цркве.
