Премијер Србије Александар Вучић је, што му је манир већ неколико година, напао проблем и изашао као победник. Или је бар повео са неколико поена предности. То је чињеница.
Не мислимо само на ону победу у партији шаха (буквално и метафорички) са бошњачким чланом председништва БиХ Бакиром Изетбеговићем на Калемегдану, већ и на тријумф у својеврсној партији преферанса.
Знамо да је за преферанс потребно троје. И имали смо троје: западни део међународне заједнице, Бошњаке и Србе. Знамо и да у овој игри стратегија и тактика имају често много већи ефекат на финални резултат него квалитет карата које играч држи врховима прстију.
Док клечиш, сабајле, пред шејтаном
У рукама Запада биле су карте уласка Србије у ЕУ и са тим уласком све уцене које јој годинама испоручују, чињеница да се у Сребреници десио злочин, историјско искуство да се Балкан пали брже и од хепо коцкице и најзад снага у међународним телима и организацијама.
Изетбеговић је у рукама такође држао карту Сребренице, Турска му је константно стајала иза леђа а и Бил Клинтон је најавио повратак на место злочина.
Вучић је том поделом карата најслабије прошао. Имао је тапшање по рамену међународне заједнице и ударање по цеваницама од исте, терет (вербалне) личне прошлости и (делима нечасне) прошлости неких људи који су његови сународници, и Русију спремну да ускочи у ту игру (правила преферанса дозвољавају и четвртог играча) али коју није, хајде да изаберемо реч, могао да позове.
И онда је почела игра, тачније чекање јутра са Бриселом или како изворно каже наслов песме „Док чекаш сабах са шејтаном“.
Немачки канцелар Вили Брант је својевремено клекао пред Спомеником јунацима Варшавског гета, одајући тако пошту милионима јеврејских жртава Холокауста. Једном.
Српски „пријатељи“ из западног дела међународне заједнице пак очекују да представници Србије константо клече. И, пошто то већ постаје правило, можемо рећи да им није до пијетета према жртвама, већ до стварања тензије у којој савршено остварују своје циљеве. Овога пута је тај циљ, сва је прилика, унитарна Босна и Херцеговина на уштрб овлашћења Републике Српске. Зато написасмо да је Вучић повео, јер крај још није близу.
Корисно лицемерје
Русија је, подсетимо, ускочила у игру и остварила још једну дипломатску победу, а Србија добила колатералну корист неизгласавањем британске резолуције. Вучић је затим отишао и Сребреницу, из ње се вратио трчећи без наочара, а у Београд су позвани чланови Председништва БиХ.
Међутим, да ли би до „Београдског самита“ дошло да није било Поточара? Да ли би се, како су после састанка изјавили и домаћин и гости, и иначе разговарало о инфраструктурним пројектима, енергетици, наменској индустрији, туризму? Ако се о томе уопште и разговарало (будимо сумњичави, то је новинарима у опису посла). И хоће ли доћи до реализовања неког од тих пројеката које су, то је остало упечатљиво после конференције за новинаре, говорници издекламовали као са списка? Хоће ли се бар већ овог викенда неки Сарајлија окупати у Сребрном језеру, а неки Шумадинац наредног викенда вечерати у „Инат кући“ у Сарајеву? Надамо се да је, и да ће бити, одговор на свако од ових питања „да“.
Оно што већ знамо јесте да је слика која је јуче отишла из Београда неупоредиво боља од оне коју је цео свет видео пре 12 дана у Поточарима. Ето неке користи и од лицемерја.Али стварне користи. Не толико за политичаре (мада се „Београдски самит“ може приписати у ретку, медијску, победу Србије) колико користи за свакодневни живот Бошњака и Срба са обе стране Дрине.
Од Хејсела до Козарачког
Обележавање 20 година од злочина у Сребреници претворило се у атмосферу Хејсела (највећа фудбалска трагедија која се догодила 29. маја 1985. године у Бриселу на стадиону Хејсел где је погинуло 39 навијача Јувентуса, а 600 повређено).
Јучерашњи сусрет и шетња улицама Београда претворили су се у атмосферу вашара са све „спонтаним“ аплаузима, патетично изабраним песмама музичара који су се у два сата пре подне на плус 40 степени „случајно затекли“ напољу и народним колом само неколико стотина метара даље од места на коме су се студенти 1968. ухватили у козарачко, срећни што им је Тито рекао да су у праву.
Али, боље вашар него каменовање, боље усиљени осмеси него искрени презир, боље студенти у козарачком колу него у полицијским колима и са пендрецима на леђима у сутерену код Бранковог моста те 1968. Боље лепе речи са усана и Изетбеговића и Вучића него мржња у срцу. У политици ионако нема срца.
Па ако је боље, зашто тражите длаку у јајету?
Зато што се кафа пије или из мерака или због севдаха, а не кафе ради. Јуче су, иначе, пили само киселу. Зато што ће после и у овом тексту пречесто поменутог „Београдског самита“ тензије спласнути — то је сигурно. Али је питање: до кад? Зато што се бојимо досаде међународних чиновника, а њима у досади свашта пада на памет.
Ко ће закухати „турску“?
Сличних порука и међусобног ословљавања именом српских и босанско-херцеговачких представника било је и раније, поруке мира слате су после готово сваког сусрета којих је од 1995. до данас било онолико, а руке сарадње су пружане све док неко са оне стране Атлантика не потури петарду која експлодира као динамит.
Е зато хвалимо сусрет, али и упозоравамо да не треба бити опијен већ наставити јуче започето, не наседати на свако „добронамерно“ сугерисање са стране, па онда изнова скидати кравате.
Познати сарајевски песник Давор Сучић, далеко чувенији као рок музичар Сејо Сексон, поодавно је написао:
„И стари рече тад
видиш, сада читав свијет зна
да постоји град
гдје се кафа закува и филџан оставља
ако ко наиђе, … (овде иде псовка употребљена у позитивном смислу)
то овдје свако зна“.
Баш овако. И у Сарајеву а, видесмо, и у Београду — вазда има филџан вишка. Па неће ваљда Србе и Бошњаке тамо неки ћата из Брисела учити како се закувава „турска“ или „домаћа“ кафа. А уз њу мора бити више искрености.
