Уколико се не умеша политика, Русија сасвим сигурно може да рачуна на 1,2 милиона квадратних метара арктичке територије, рекао је ових дана Артур Чилингаров, поларни истраживач и специјални представник руског председника за међународну поларну сарадњу, коментаришући чињеницу да је петнаест година након што је одбијен њен први захтев Уједињеним нацијама да се делови арктичког тла у Северном леденом океану прогласе за руске, Москва, уз додатне аргументе, поново затражила морске гребене Ломоносов и Меднељејев.
Чилингаров је био први човек у историји који се спустио на дубину од 4,5 километра испод Северног леденог океана. Експедиција коју је предводио донела је 2007. године узорке тла са морског дна, који су испитивани у Лабораторији савезног научноистраживачког института и доказали да органске материје са дна океана, по старости и саставу, личе на узорке узете са Сибирске платформе, каже Чилингаров.
Ти узорци су један, вероватно најважнији део доказног материјала који је Москва послала комисији Уједињених нација.
„Арктик је био и остаће руски“, каже Чилингаров, позивајући се на резултате лабораторијског истраживања.
Непосредно по повратку са експедиције, овај научник, који је још и члан британског Краљевског географског друштва, двоструки херој и депутат Државне думе Русије у четири сазива, рекао нам је да је у читавој његовој богатој каријери поларника то био један од најтежих задатака.
„Није нимало просто спустити се 4,5 км испод Северног леденог океана, где не ради ни компас, кроз лед не продиру радио-таласи, а око вас је само густ мрак. Човек осећа велики страх и велику одговорност. Није то авантура. Провели смо девет сати под ледом, а кад смо хтели да се вратимо, најпре нисмо могли да се одвојимо од дна, потом океан просто није хтео да нас пусти и, треће, нисмо могли да нађемо отвор у леду кроз који смо се спустили“.
Овај искусни истраживач каже да да је бесмислено да се друге земље, па ни Данска и Канада, или САД које претендују на исту територију, такмиче са Русијом на Арктику:
„Наша земља има најмоћнију флоту ледоломаца, најбезбеднију опрему за спуштање под воду, најсавршеније методе, искуство… Наша атомска флота и хеликоптери могу да стигну на било коју тачку Северног пола. Ми нећемо чекати док неко направи своју флоту. Без нас тамо ништа не може да се ради“.
Чилингаров подсећа да је Русија стекла такву предност просто зато што никада није занемаривала северне географске ширине. Совјетска власт градила је атомске ледоломце каквих нигде у свету нема, као и експедиционе бродове, поларне станице…
„Кад се распао СССР, једно време није било средстава да се истраживања наставе, али данас је ситуација сасвим другачија. Данас немамо материјалних проблема и доказаћемо да је део Арктика руски. Уосталом, друге земље се нису бавиле том темом. Ми смо их подстакли и треба да нам буду захвални што су се појавила средства и време да се тиме баве“.
За Арктик Руси воле да кажу да „има читаву таблицу Мендељејева“, то јест да је веома богат минералима, рудама, нафтом, гасом… У овом тренутку ниједна од земаља које се боре да им то огромно богатство припадне, нема технологију која би јој омогућила експлоатацију на тој дубини. То, међутим, не брине Чилингарова:
„Наука и техника напредују, само је питање времена кад ће се појавити нова технологија која ће омогућити да се то богатство искористи. Уосталом, да ли је неко могао пре десет година да замисли да ће бити направљена таква подморница која ће се спустити готово пет километара испод леда и донети отуда узорке тла?“
Чувени поларни истраживач прича нам, као куриозитет, да су рад експедиције будно пратили Американци, чији су бомбардери током читаве експедиције надлетали руске бродове. То међутим, није спречило руске научнике да први у историји, на дно Северног мора поставе руску заставу.
„То не значи да смо ми Арктик — пре одлуке Уједињених нација — прогласили својим. Ми смо заставу поставили симболично, као доказ да смо били тамо. То је велико георафско откриће. Уосталом, и спортисти кад победе истичу своју заставу“.
У сваком случају, посебно наглашава Чилингаров, Русија не намерава сама да решава проблем Арктика, већ ће се руководити међународним правом.
Према конвенцији УН за поморско право из 1982. године, поморска држава има право да успоставља искључиво економску зону ширине 200 миља од обале. У случају продужавања шелфа, иза ових граница, земља може да рашири своју границу до 350 миља. У тим пределима држава добија контролу над ресурсима.
