„Њујорк тајмс“ је на насловној страни 7. августа суво пренео: „Прва атомска бомба бачена на Јапан, јачина бомбе је попут 20 тона динамита“, а француски „Монд“ писао је о „научној револуцији“.
Свет је открио размере катастрофе петнаестак дана касније, због америчке и јапанске цензуре.
Један од ретких који је одмах реаговао био је француски писац Албер Ками. У уводнику од 8. августа у листу француског покрета отпора „Комбат“ („Борба“), Ками употребу атомске бомбе назива „последњим степеном дивљаштва“.
Текст је пример храбрости да се, упркос медијском хору који слави технолошку и војну супериорност, осуди тријумфализам и шовинизам оних који су починили велико ратно разарање и укаже на срамно непоштовање страшне људске патње коју су изазвали.
Ками упире прстом на медије и њихову опасну улогу када славе свет у коме доминира сила уместо дипломатије, свет у коме нуклеарно оружје ставља европске нације у зависнички положај од САД, док штампа говори о „независности“.
Албер Ками у уводнику у листу „Комбат“, 8. августа 1945 пише:
„Свет је оно што јесте, што није богзна шта. То је оно што је од јуче свима познато, захваљујући фантастичном хору у ком су се нашли радио, новине и новинске агенције на тему атомске бомбе. У лавини коментара пуних ентузијазма говоре нам у ствари да било који иоле значајан град може да буде сравњен са земљом уз помоћ бомбе величине фудбалске лопте.
Амерички, енглески и француски листови нашироко распредају о будућности и прошлости, о проналазачима, трошковима, (бомби као инструменту) за постизање мира, о ефектима рата и политичким последицама, па чак и о независном карактеру атомске бомбе. У једној реченици: цивилизација механике је управо достигла последњи степен дивљаштва.
У више или мање блиској будућности мораће да се направи избор између колективног самоубиства и интелигентне употребе научних достигнућа. У међувремену је дозвољено да помислимо да има нечег недостојног у томе да се на такав начин слави једно откриће које је стављено у службу најстрашнијег уништења какво није виђено вековима. Да у овом свету који се препустио свим врстама насиља, у коме не постоји никаква контрола, који је равнодушан пред правдом или једноставном људском срећом, у коме наука служи за организовано убијање, никога изгледа, осим непоколебљивих идеалиста, то чак ни не изненађује.
Открића треба да се забележе, да им се одреди права мера, да се о њима говори како бисмо имали представу о ономе што нас чека. Али дати овим страшним сазнањима димензију бајковите или шаљиве литературе је неподношљиво.
Већ је ионако било тешко дисати у измученом свету, а ево сада новог извора стрепње пред нама који има све шансе да буде трајан. Човечанство је пред последњом шансом и то је можда више него довољно за специјално издање, али то би пре требало да буде тема за размишљање и много тишине.
Постоје и други разлози због којих би требало узети са резервом овај футуристички роман који нам нуде медији. Када видимо да уредник који прати дипломатију у агенцији Ројтерс најави да овај проналазак чини застарелим споразуме или поништава одлуке из Потсдама, када схватите да за њега нема значаја то што су Руси у Кенингсбергу или да је Турска на Дарданелима, не можемо а да не претпоставимо да овај дивни хор има сасвим необичне побуде које немају везе са научним.
Да не буде неспоразума — уколико Јапанци капитулирају после разарања Хирошиме и понижења које им је нането, ми ћемо то поздравити. Али одбијамо да се након једног тако страшног догађаја још снажније не залажемо за оснивање истинске међународне заједнице, у којој велике силе неће имати већа права од земаља мале и средње снаге, где рат и пошаст која је постала коначна захваљујући људској интелигенцији неће више да зависе од апетита или доктрине једне или друге државе.
Суочени са застрашујућим перспективама које се отварају пред човечанством, још је јасније да је мир једина борба коју вреди водити. То више није молитва, већ наређење које народи треба да упуте владама, наређење да једном засвагда изаберу између пакла и разума.“
