Односи САД са традиционалним савезницима налазе се под знаком питања. Постоји много узрока због којих се ситуација погоршала до те мере. Један од њих је чисто логичан: многи од најважнијих савеза су створени по завршетку Другог светског рата. А требало је да омогуће лакше супротстављање изазовима Хладног рата и другим претњама 20. века. Они постепено постају неактуелни и бесмислени.
Најбољи пример за то је најважнија алијанса за Америку — савез са Европом у оквиру НАТО-а. Током последње две деценије сви покушаји Алијансе да одреди своју мисију након завршетка Хладног рата, показали су се неуспешним и сваки пут када су започете неке мисије — од Авганистана, Либије до Украјине — НАТО је деловао неодлучно, неефикасно и недовољно „тврдо“. Скоро у свакој ситуацији Алијанса губи осећај за стварност, ограничавајући се полумерама, улазећи у ситне чарке и тако чини не сасвим разумне поступке.
Наравно, у случају НАТО-а није проблем само у томе да Алијанса није успела да се прилагоди геополитичкој ситуацији, методама вођења рата и карактерима конфликата. Проблем је у политичким несугласицама унутар њега. У безнадежном стању се налази и шира Алијанса на Блиском истоку и у другим деловима света. Констатовати да традиционалне везе нису баш у најбољем стању — благо је речено.
