Проблем милиона избеглица са Блиског истока и Африке, који покушавају да се домогну Европске уније, постао је горућа тема у светским медијима. Међутим, на питање на који начин мигранти утичу на европско друштво и ко је одговоран за њихову несрећу нема одговора. Такође, неупућенима није јасно зашто Европска унија одједанпут затвара границе за толики број унесрећених, ако их је до сада радо примала.
Слободан Јанковић из београдског Института за међународну политику и привреду каже да су грађани Европске уније презасићени имигрантима. Презасићеност Европљана причама о имигрантима, каже Јанковић, види се и у томе што странке које своју политику заснивају на антиимиграционој политици и борби против ерозије традиционалних вредности, јачају.
У медијима се ствара слика о невољницима који долазе у Европу јер немају где другде да оду, међутим, уместо да Запад промени политику према земљама Трећег света, нуди се решење по коме мигранте треба населити у Европи.
„Шта је дугорочан план? Чини ми се, може да звучи као теорија завере, да дугорочна политика дуплих аршина тежи да изазове ксенофобију и велике проблеме у самој Европи. У таквој ситуацији, могуће је наметнути другачији поредак и другачије политичко уређење од актуелног“, сматра Јанковић.
Одговорност за последње масовно исељавање становништва из Африке и са Блиског истока, поред локалних влада и елита, Јанковић види у Западним земљама за које каже да су подстрекачи ратова на тим просторима.
„Оне су земљама Трећег света давале кредите чије су камате нагло скочиле седамдесетих година и изазвале економску беду. Са друге стране, из својих интереса, транснационалне корпорације потекле са Запада често подстичу ратове у тим земљама“, закључује Јанковић.
Миграције ка Европи трају на континуитету од почетка Хладног рата, каже Јанковић. Испрва су се људи из бивших колонија досељавали у бивше матице, да би се прилив имиграната драстично повећао током деведесетих година када се у Велику Британију, на пример, за време владе Тонија Блера, сваке године усељавало између 80.000 и 150.000 људи.
У то време Италија, Грчка и Шпанија водиле су рестриктивну имиграциону политику, па су велики број миграната враћали у матичне земље, каже Јанковић. Италија је имала и споразум са Либијом о реадмисији, који је пропао заједно са том земљом.
У садашњем тренутку, број миграната је повећан, а са оволиким њиховим приливом долази до преобликовања европског континента, тврди Јанковић.
„Нагло се повећава број становништва неевропског порекла. Нико не зна колико тих људи заиста има, зато што се не зна тачан број илегалних имиграната. У Француској, на пример, на попису не смете да забележите порекло и религију пописаног становништва, само имају ли француско држављанство или не. Врло је тешко говорити о томе до ког је степена европско друштво преобликовано“, каже он.
Овај проблем Јанковић илуструје примером Италије у којој данас удео странаца у становништву износи 8 одсто, док је пре 15 година био 3 одсто. Међутим, не зна се број странаца са италијанским држављанством. Европљани су, са једне стране, незадовољни политиком дуплих аршина, а са друге су презасићени великим приливом странаца у своје земље, сматра Јанковић.
„У многим земљама прекршаји закона се различито третирају. Домаће становништво се оштрије кажњава од имиграната. Као последица дуготрајне имиграције, са људима који не могу да се интегришу зато што долазе из сасвим другачијих средина, имате ситуацију да у Британији постоји 750 градских четврти у које полиција, ватрогасци и хитна помоћ не залазе без преке потребе. То су зоне безакоња у земљама у којима је на снази владавина права. По проценама шведске полиције, у тој земљи постоји око 55 таквих квартова“, каже Јанковић.
Вођени медијским митом о Европској унији као сигурном и просперитетном прибежишту, мигранти у милионима пристижу на границе Европске уније. Међутим, нико им не говори две ствари: прво, да у ЕУ нису добродошли и друго, да ће им Европа одобрити само привремени боравак.
