Ако новчаницу од једног долара уваљате у барут, постане ли барут зелен или долар поцрни? Ни једно ни друго, већ се сагоревањем барута долар умножава невероватном прогресијом. Нараста неупоредиво брже од брашна помешаног са млаком водом и сувим квасцем. Мада, од тог нараслог теста уз мало ватре опстаје живот, а од честог сагоревања барута губе се животи.
За то време, које поприлично траје, једни руше режиме, други дижу зидове, а производ константног извоза демократије је присилни увоз миграната.
Рекох себи
мој Боже колико демагогије суставно поређане у артиљеријске салве
колико покрадених мисли иза којих не стоји ништа осим
мржње
сујете
власти
и колико покварености треба да се излије пред наше ноге
и како је до непрепознавања доведена суштина преваре.
Цитиране стихове написао је пре 32 године један од највећих песника са простора бивше Југославије, Бранимир Џони Штулић, данас самопрогнан у један мали град у Холандији. И њему су други уништили државу, па је тренутно човек без пасоша, који преводи „Илијаду“ и „Одисеју“. Да, превише симболике.
И ријека није била ријека у самом почетку
и није нужно да не буде понорница до краја
што се догађа кад мртви фазани лете изнад наших глава
кад мртви фазани лете
а ниједан не пада.
Штулићевих стихова сетили смо се после река људи који из Сирије, Ирака, Авганистана, Либије, Судана, Сомалије… месецима остављају све што имају и крећу у западну Европу да спасу голи живот. Људи од добра не беже, већ их неко велико зло на то тера.
Располагати туђом муком није работа у којој се частан човек утркује, али све време док ти несретни људи у (мало је рећи) нељудским условима путују копном и морем, свакојаки чиновници — баш попут мртвих фазана — не лете изнад, већ готово да седе на њиховим главама. У фотеље заваљени, чврсто везаних кравата, дебатују о туђим судбинама верујући да је живот статистика и најављују решење мигрантске кризе за јесен. А до јесени ко преживи, преживи.
И што се догађа кад очајање захвати људе
кад очајање неумитно прелази у кајање
гледајући из даљине контуре на сцени
падају ми на памет водене боје
умазане руке
брзо се перу.
Нећемо претерати ако кажемо да је тим ћатама у бриселским канцеларијама и пентагонским ходницима осим руку, умазана и савест. Под условом да је (модерном) чиновнику дозвољено да има савест. Ако ипак мислите да претерујемо, прошетајте до аутобуске или железничке станице у вашем граду.
Свакосатне вести о мигрантима постале су део наше свакодневнице. Чини се да смо готово сви слушајући и гледајући медијске извештаје о њима некако огуглали. Можда је то из немоћи да ишта учинимо док се пред нашим очима догађа светска хуманитарна катастрофа. Нешто до сад незабележено. Овај егзодус без одговора је — сагласићемо се са Салилом Шетијем, генералним секретаром „Амнести интернешенела“ — „срамни неуспех међународне заједнице“.
Неки од вас који читају овај текст су протеклих дана и месеци и у својим градовима видели те људи који траже спас, неке од њих сте у пролазу и очешали журећи за неким својим послом, док они журе за животом. Па ударе у зид.
Какав апсурд, каква крајње бизарна ситуација. Европска унија која силне новце тамошњих пореских обвезника издваја за кампање о правима мањина, за дебате и наводну едукацију о промени свести народа и држава које хоће у њихово друштво, а све у циљу појединца и његовог неограниченог права на слободу — ограничава слободу том појединцу. Како другачије назвати дизање зидова.
Гладан и жедан се не враћа са прага, Европо драга. То налажу и добри обичаји и домаћински образ. Човек који путника намерника пошаље код комшије је ништа чо‘ек.
Страхујући од беса сопствених грађана европски политичари и чиновници мршкају мигранте из своје авлије и нуде новчану помоћ трећим земљама у којима се они налазе. Лицемерија, моја најмилија. Господо чиновници, душе се не купују новцима!
Да се не лажемо — ни Садам Хусеин, ни Муамер Гадафи, ни Хосни Мубарак нису били демократе и људи које би неки домаћин из Србије позвао на славу, али њиховим свргавањем са власти и убиствима животни ратлук није задесио грађане Ирака, Либије и Египта.
Финални производ америчког извоза демократије постао је европски увоз миграната. То је чињеница.
Зато, господо Меркел, Камерон, Оланд и Обама, не морате чекати јесен, нудимо вам већ сад оригинално и експресно решење за избегличку кризу.
Прекините извоз демократије, стаће увоз миграната. Једноставно је. И одмах да се договоримо око материјализације нашег савета. Све је гратис. Нека вам је просто.
