Ако је танго мисао која се плеше, онда је кошарка сувисла мисао која се игра између два коша. Лепота овог спорта је неспорна. Лепо је било и синоћ бити навијач кошаркашке репрезентације Србије, која је у припремном мечу за предстојеће Европско првенство победила у Београдској арени репрезентацију Француске. Најлепше, чак веће и од ове победе Србије, било је певање француске химне „на суво“.
Наиме, због техничких проблема на почетку меча није интонирана чувена француска „Марсељеза“ или „Марсељска песма“, која је од 1795. државна химна Француске. Делимичан тон чуо се неколико пута и исто толико пута је прекидан, а онда су француски кошаркашки репрезентативци почели сами да певају. Осећао се понос. Београдска публика је аплаудирала.
Слушање „Марсељезе“ загрљених кошаркаша и њихов поклич „Хајдемо! Децо Отаџбине!/Дан славе је дошао!… Корачајмо! Корачајмо!…“ подсетио нас је на (готово) хајку на Синишу Михајловића, тадашњег селектора фудбалске репрезентације Србије, који је пре три године као један од првих задатака, кад је дошао на чело репрезентације, навео да сви играчи морају певати химну „Боже, правде“.
Побунио се Адем Љајић, српски фудбалски репрезентативац из Новог Пазара. Замало да све оно што је Расим Љајић градио последњих деценију и по, његов суграђанин Адем Љајић сруши док кажете туфахија.
Они који, за разлику од већине озбиљних грађана, имају приступ медијима су Синишу напали, а Адема бранили.
Тако је тада један позоришни редитељ, у покушају дискредитације, подсетио Михајловића да је имао сукоб са саиграчима док је играо у Италији, да се учлањивао у СПС, да је на терену пљувао овога или онога играча… Међутим, исти тај позоришни редитељ хонорарно зарађује тако што спрема сценске наступе павачица, па га градска чаршија често зове и „Лепа Брена за четири особе“. Он, дакле, може да режира и Чехова и сценске наступе народних певаљки, јер нема принципе и јер му требају паре, али воли да „соли памет“ другима тако што брани такозвани грађански принцип избора. То што то нема везе са значењем термина „грађански“ и са принципом је нешто сасвим друго. У Србији је ионако 20 и нешто година на делу перманентна кампања да је све што има префикс српско — аутоматски лоше, ретроградно и опасно по околину.
Али, Синиша Михајловић је тада урадио невиђено добру ствар.
Није он (само) показао да ако већ (пристанеш да) играш за репрезентацију мораш и химну да певаш. Није (само) желео да направи „кохезивни фактор“ како то воле да кажу спортски новинари. Михајловић је тада поставио међу. Успоставио је принцип. (Бар је покушао, јер је његовим одласком враћен Адем Љајић — без певања химне).
То што неко поштује Устав не значи аутоматски да је добар (председник или фудбалер, свеједно), али ако га не поштује априори знамо да није добар — грађанин. Није битно ко је какав играч и које је националности, али ко игра за Србију мора да пева химну. Тачка.
Јесте, јадно је кад неког уговором мораш да обавезујеш да пева химну. Али је још јадније друштво у коме певање химне није нормална ствар.
Исто важи и за ономадашње срамно звиждање химни „Хеј, Словени“. Грађани Србије били су, можда и са правом, кивни на тадашња руководства која после распада бивше Југославије нису, за разлику од свих новонасталих држава, изабрали нову химну Србије. Можда су, опет са правом, тражили своје симболе и обележја. Али никако нису имали право да звижде (још) важећој химни. Е, то је принцип. И то грађански.
Грб, химна и застава су обележја сваке државе. То је много више од онога „конац који дело краси“. Под тим заставама, грбовима и уз речи и тонове химни су милиони гинули. Поштовање ових симбола је пијетет и према костима тих предака.
Наравно, не могу и не морају сви грађани неке државе волети химну те државе, али је сви до једног морају поштовати. А кад је певају, као француски кошаркаши синоћ, то је онда на понос свим Французима и прст на чело поприличном броју грађана Србије. Зато, чујте Срби (како кошаркаши певају) „Марсељезу“ — за наук.
