Србија није изгубила опозицију као политички појам, али јесте као политичку силу која може да доведе у питање власт. То је тренд који ће још дуго доминирати српском политичком сценом јер се опозиција непотребно троши у унутарпартијским сукобима, сматра политички аналитичар Дејан Вук Станковић.
Узроке слабљења опозиције саговорник Спутњика види и у високом рејтингу власти који обесхрабрује лидере опозиционих партија, као и у чињеници да је већина тих партија већ била на власти, у разним коалицијама, и правила разне неуспешне експерименте. Оне су, објашњава Станковић, истрошиле и поверење грађана и сопствени политички потенцијал, а ситуацију додатно отежава донедавни тренд међу опозиционим странкама да власти нуде сарадњу.
Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић тврди да, поред очекиваног политичког и идеолошког лутања насталог услед изборног неуспеха, на уситњавање српске опозиционе сцене утиче и „очигледно, директно или индиректно мешање владајућих структура, пре свега из Српске напредне странке, којима одговара да опозиција у Србији буде што слабија и што више подељена“.
Политичка позиција самог СНС-а недефинисана је и флуидна, запрема идеолошки фронт „малтене од ЛДП-а до ДСС-а или радикала“. Нека јача опозиција веома лако би могла да нападне такву платформу владајуће странке, и са националних и са грађанских позиција, сматра Вукадиновић.
Дејан Вук Станковић подсећа да странке у Србији нису стабилне друштвене институције с јаким вредносним и политичким опредељењима него махом коалиције окупљене око једног лидера — носиоца страначке политике и својеврсног магнета за бираче — али с ограниченим роком трајања.
Саговорник Спутњика сматра да би процес формирања нове, јаке опозиције у Србији могао да се креће у два правца.
„Један је да се појави нови политичар који ће имати магнетизам рок звезде с почетка историје рокенрола, неко попут политичког Елвиса Прислија или Битлса. Друга варијанта је ’ход по мукама‘ који ће трајати неколико година и у ком ће суштинску шансу опозиције представљати неуспех власти да у неком средњорочном периоду испоручи резултат своје политике“, тврди Станковић.
Ипак, он на могућност да се ускоро појави неки нови политички лидер не гледа с оптимизмом, а не верује ни у могућност „дизања из пепела“ неке од постојећих опозиционих странака.
С изразитим негодовањем Станковић гледа и на идеје о формирању нових странака по угледу на разне европске покрете, попут Сиризе, јер „такви експерименти нису успели ни у земљама из којих су потекли“.
Ни Ђорђе Вукадиновић није оптимиста и верује да ће многе од актуелних опозиционих партија убрзо нестати са српске политичке сцене, било тако што ће се утопити у владајуће структуре, било пред налетом неких нових опозиционих снага.
Саговорник Спутњика није нарочито убеђен ни у опозициону „опасност“ од актуелних припадника владајућих структура, попут Социјалистичке партије Србије или председника Србије Томислава Николића.
„Њихов политички потенцијал није за потцењивање, поготово кад се погледа жалосно стање у званичној опозицији, и стога неки са страхом, а неки с надом гледају на ту могућност. Ипак, вероватноћа да ствари пођу тим путем веома су лимитиране. Томислав Николић, а посебно Социјалистичка партија Србије, ипак ће настојати да остану у власти, јер је то опција која им се више исплати“, уверен је Вукадиновић.
Овај аналитичар, ипак, верује да процес деобе на српској политичкој сцени не може трајати вечно, те да ће нагон за самоодржањем већину странака и странчица српске опозиције ипак навести да се у догледној будућности обједине или удруже.