Америчке ракете су постављене на југ Турске 2013. године, у време када су се САД са савезницама — Француском на челу — спремале да војним средствима свргну сиријског председника Башара ел Асада. Као разлог за почетак акције Париз и Вашингтон су навели употребу хемијског оружја од стране сиријске војске, иако није доказано ко је у Сирији користио бојеве отрове против цивила.
Русија је спречила бомбардовање Сирије у тренутку када су на терену већ били означени циљеви. Москва је тада предложила да се сиријско хемијско наоружање стави под међународну контролу, на шта је Дамаск пристао.
„Не желимо да упаднемо у замку као у случају Либије“, рекао је тада руски амбасадор у Француској Александар Орлов, који је објаснио да обе стране у сукобу имају бојне отрове — и војска као и побуњеници.
Москва није желела да се понови либијски сценарио, када је након војне интервенције Запада и свргавања Моамера ел Гадафија у земљи завладао хаос и дошло до јачања исламских екстремиста.
Две године касније, геополитичка ситуација на Блиском истоку се променила, као и приоритети Вашингтона. Краткорочни циљ више није свргавање Башара ел Асада, већ борба против злогласне организације Исламска држава. Стратегија Пентагона — комбинација ваздушних напада на положаје џихадиста у Ираку и Сирији и обучавање и наоружавање локалних снага да им се супротставе — показала се неуспешном. Исламска држава је проширила утицај и држи значајне територије у Ираку и Сирији.
У овим околностима Вашингтон је био принуђен да отвори досад незамисливе перспективе. У том кључу треба разумети договор са Ираном о његовом нуклеарном програму и постепеном укидању санкција Техерану који је постигнут 14. јула у Бечу. У једном од вртоглавих заокрета у светској спољној политици „Велики Сатана“, како је Техеран донедавно називао Вашингтон, и једна од „осовина зла“, што је за Белу кућу био Иран, могле би да се нађу на истој страни у борби против сунитских екстремиста.
Опасност од Исламске државе приближила је и позиције Москве и Вашингтона, што је показала резолуција о утврђивању одговорности за хемијске нападе у Сирији, која је једногласно усвојена у Савету безбедности Уједињених нација 7. августа. Ова резолуција је протумачена као окретање леђа Москве Дамаску, али Русија је и даље чврсто на позицији да се ситуација у Сирији не може решити војним средствима, већ искључиво политичким дијалогом у који би био укључен и Башар ел Асад. У противном, објаснио је почетком августа руски министар спољних послова Сергеј Лавров, сиријску владу ће заменити групе у којима ће доминирати исламски екстремисти, као што се то догодило у Либији.
Техеран више није једна од главних претњи Вашингтона, а рушење Башара ел Асада је пало у други план, због чега је противракетни систем у Турској постао сувишан. Много кошта и налази се у зони интензивних сукоба између турске војске и курдских побуњеника из Радничке партије Курдистана.
Интереси Анкаре и Вашингтона се више не подударају када је реч о сиријској кризи. Турска је била једна од најжешћих заговорница рушења Башара ел Асада и оптужена је да је отворила границе и пустила да кроз њену земљу прођу џихадисти из целог света чији је циљ био да се прикључе Исламској држави. Вашингтону се није свидело што се Анкара под плаштом борбе против Исламске државе обрачунава са Курдима, који се у Сирији боре против припадника ове екстремистичке организације. Повлачење противракетног система је порука Вашингтона Турској да је неће подржати у тој борби.
