Није Ђурић наиван, зна он да у политици нема правде већ само интереса и зна да се правда за Србију и Србе на Западу мери другим аршинима, али му функција налаже да даје дежурне изјаве и упозорења на кршења права и процедура. Баш као и другим српским званичницима који неуморно, али засад узалуд (Калимеро синдром) указују на читав низ неправди којима су Срби изложени.
Последњих месеци било је сијасет горких прилика за подсећање на то: 13. августа обележено је 12 година од убиства двоје и рањавање четворо деце у Гораждевцу за које нико није одговарао.
Списак некажњених злочина извршених од доласка Кфора и Унмика на Косово попуњавају убиства 14 жетелаца у Старом Грацком код Липљана (23. јула 1999.) за које је осумњичен Мазљум Битићи а Унмик га је после два месеца притвора пустио на слободу „због недостатка доказа“. Остао је без судског епилога и случај 12 погинулих а 43 рањена путника аутобуса „Ниш експрес“ који је дигнут у ваздух код Подујева 16. фебруара 2001, при чему је Фљорим Ејупи који је био осуђен на 40 година затвора за тај злочин касније пуштен, а пресуда поништена, опет „због недостатка доказа“.
Треба ли помињати погром 17. и 18. марта 2004. године, када је убијено осам Срба док се двоје воде као нестали. Прогнани Срби и порушене српске куће, цркве, школе такође не дотичу никога на Западу.
Што се тиче злочина пре доласка међународних снага на КиМ, крвавим трагом ОВК који води преко Клечке, Пећи, Ораховца… требало би да се позабави Специјални суд за злочине ОВК, када и ако буде формиран. Притом, не охрабрује чињеница да је Хашки трибунал изрекао ослобађајућу пресуду у два покушаја да за неке од тих злочина процесуира лидера ОВК Рамуша Харадинаја. Као и још једном вођи ОВК Фатмиру Љимају.
Није Хаг донео правду ни српским жртвама хрватске Олује, те је двојицу хрватских генерала Анта Готовину и Ивана Чермака, након што су у првостепеном поступку проглашени кривим и осуђени на високе казне затвора као учесници удруженог злочиначког подухвата, жалбено веће ослободило, па су се кући вратили као хероји.
Из Хага је отишао са осмехом и некадашњи ратни командант муслиманских снага из Сребренице Насер Орић, а његов случај сада води Тужилаштво БиХ, које га је преузело од бијељинског окружног тужилаштва пред само подизање оптужнице. Иако је премијер Србије Александар Вучић ономад јавно прочитао изводе из материјала српског тужилаштва са потресним сведочењем, како је напоменуо, живог сведока злочина које су Орићеве снаге извршиле над Србима из села око Сребренице и Братунца, вероватноћа да ће у скорије време тај процес кренути са мртве тачке мери се промилима.
Објашњење за равнодушност Запада према српским цивилима побијеним у Хрватској, БиХ и на Косову омакло се српском премијеру, који је, у једном од ТВ интервјуа, испричао како га је неименовани западни саговорник на његове жалбе на неправду према српским жртвама упитао — па шта очекујеш кад сте поражени у рату.
Оно јесте: да ли је ико одговарао за Дрезден, Хирошиму, Нагасаки, Вијетнам, или из новије историје, за децу страдалу у операцијама коалиционих снага у Ираку, Либији, Сирији. Није ли зато чекање правде са Запада за Србе — чекање Годоа?
