Решили су, наиме, да дух заједништва земаља западног Балкана подигну својеврсним „тим билдингом“ — пријатељском фубалском утакмицом између високих представника земаља Европске уније и оних чије земље желе у Европску унију.
Тако ће се, дан уочи самита, у истом тиму „ФК Фјучер ЕУ“ заједно наћи, између осталих, српски и албански премијери Александар Вучић и Еди Рама, и косовски министар спољних послова Хашим Тачи.
Боје противничке екипе „ФК ЕУ“ браниће, између осталих, аустријски канцелар Вернер Фајман и британски шеф дипломатије Филип Хамонд.
Дакле, у аустријској престоници ће се, поред регионалне сарадње, развијати и спортски дух. Јер земљама западног Балкана — само то још недостаје.
Шта оваква идеја говори? Да ли организатори овог догађаја верују да ће они, који иначе тешко налазе заједнички језик о бројним питањима, моћи да се разумеју на универзалном — фудбалском језику, којим говори читав свет, или бар мушки део популације?
Ако је тако, идеја је за сваку похвалу и неће бити тешко замислити Вучића, Тачија и Раму у копачкама, како необавезно „пикају фуцу“ у Бечу.
Или се овај потез може тумачити као потпуно одсуство политичке мудрости и елементарно непознавање актуелних прилика на западном Балкану?
Тешко је поверовати да организатори самита не знају да ће, само дан пре овог меча, преговарачки тимови Београда и Приштине покушати да нађу решење за Заједницу српских општина. И да ће, с обзиром на суштинске разлике о питању да ли она треба да има извршна овлашћења, једна страна из Брисела неминовно отићи незадовољна.
Зар су заборавили да је у току дипломатска битка Србије да сачува своје културно и духовно благо на Косову и Метохији и да спречи пријем Косова у Унеско?
Да ли ће Хашим Тачи, за којим је у Србији још на снази потерница због оптужби за злочине које је починио као припадник ОВК, сматрати српског премијера саиграчем? Да ли ће му додати лопту када треба, онда када је Вучић испред противничког гола, такорећи — на корак до ЕУ? Или ће шефу српске владе европски комесар Хан судити офсајд?Европи је изгледа лако да замисли додавање лопте између Александра Вучића, који КиМ и даље сматра српском територијом, и Едија Раме који отворено заговара идеју „Велике Албаније“ (која иначе обухвата и делове Србије — не много, Косово и нешто јужне Србије, тамо до Ниша).
За кога ће Весна Пусић навијати, кад је недавно Загреб славио „Олују“, а Србија плакала?
Какав дриблинг Европа очекује са, на пример, британским шефом дипломатије? Да не беше Чуркинове високо подигнуте руке и гласног „њет“ у СБ УН, Вучић би у Беч стигао са етикетом шефа Владе геноцидног народа.
О каквој је, тачно, пријатељској утакмици реч? Зар се у Бечу очекују љубазни фудбалски пасови, док је на политичким пољима у току повлачење за дрес и ремпловање Србије?
Да ли је ово заиста прави пут за проналажење заједничког језика земаља западног Балкана?
Или би Вучићу копачке биле удобније да Тачи, уместо у Аустрији, ту лопту дода у Бриселу, поштовањем споразума?
Да ли би српски премијер брже трчао по бечкој трави да је Европа осудила великоалбанске изјаве Едија Раме?
Да ли би „тим билдинг“ у Аустрији био подношљивији уз бар једну осуду челника ЕУ за мађарски зид на граници са Србијом?Да ли је, уместо фудбала, бољи пут до успешног региона мало „европске правде“ и за Оливера Ивановића?
Да ли нам само спортски дух фали, јер све друго имамо, или је терен на коме ће се у истом тиму наћи Тачи, Рама и Вучић, ипак мало клизав?
Да ли је за стабилност Европе потребнија политичка мудрост и одмереност европских лидера, уместо површности и једностраности?
Срби, зна Европа, нису злопамтила. Ако неко пружа руку сарадње, опроштаја и помирења, пружа је Вучић. Пружио је у Албанији, после оног дрона и великоалбанске заставе у Београду. Пружио је и у Београду представницима БиХ, након што је из Сребренице једва живу главу извукао. Пружиће је и на помоћном терену стадиона бечке „Аустрије“, иако га копачке жуљају. За Србију и због Србије.
Премијери, министри иностраних послова и привреде земаља западног Балкана ће са представницима ЕУ, Аустрије и Немачке 27. августа, разговарати о изузетно значајним темама — мигрантима, заједничким пројектима, борби против екстремизма.
Морају ли земље западног Балкана да сарађују? Да, и ту нема дилеме, јер до успешног региона само заједно можемо доћи, такорећи „у истом тиму“. Aли да ли се то може решити фудбалским „тим билдингом“?
