Трилатерална комисија (приватна организација, основана на иницијативу Дејвида Рокфелера, а на идеју Збигњев Бжежинског) објавила је недавно спомен-брошуру посвећену 25. годишњици распада СССР-а који се догодио 1989. године. Више од две деценије после „године која је променила мапу Европе“ појављују се подаци који пружају одговора на често постављана питања — да ли је СССР-у било суђено да нестане и зашто се совјетски систем распао?
Чланови радне групе Комисије за источно-западне односе Трилатералне комисије, коју су чинили бивши француски председник и политичар Валери Жискан Д'Естен, амерички политичар и дипломата Хенри Кисинџер и бивши јапански премијер Јасухиро Накасоне започела је у јануару 1989. године мисију у Москви, разговором са председником СССР-а Михаилом Горбачовом.
Због завере Саудијске Арабије и САД 1986. године, када су нагло обориле цену нафте, совјетска економија је, у том тренутку, била суочена са привременом рецесијом, али није била у „лошем стању“. Транскрипт састанка Горбачова са групом Комисије из 18. јануара 1989. године показује да је совјетски лидер имао низ предлога за западне колеге:
„Питања која сте покренули односе се на то како СССР треба да се промени. Али је исто тако важно знати како ћете и ви променити однос према СССР-у. Сви се налазимо у преломном тренутку — и капитализам и социјализам“, рекао је Горбачов, истичући да ниједна страна не треба да тражи од оне друге да напусти своју социјалну филозофију.
„Ова два система треба да покажу да могу да се прилагоде новим условима“, додао је он.
„Црни понедељак“: Слом америчке берзе 1987. године
Показало се да није само СССР био тај који се суочио са рецесијом — касних 80-их дух депресије прогањао је САД. Две године раније, 19. октобра 1987. године Сједињене Државе су доживеле тежак слом берзе што је изазвало дубоку забринутост за ефикасност монетарног система у земљи.
Економисти су давали суморне прогнозе, наводећи да би само „чудо“ могло да спасе америчку економију. Занимљиво је да је распад СССР-а постао „чудо“ које је деценијама одложило америчку и глобалну финансијску кризу, док су 90-их САД уживале у невиђеном економском расту.
Тог јануара 1989. године, Горбачов је могао да се похвали значајним успесима у машинској индустрији, индустрији челика, рударству и нафтној производњи, производњи авиона, војној и свемирској индустрији, као и у развоју софистициране технологије, укључујући микробиологију и електронику. Совјетски лидер је позвао Запад да укине санкције СССР-у, истичући да „то не би била услуга СССР-у, јер би Запад такође имао користи од трговине“.
Тачерова: СССР — значајна економска опасност за Запад
Група је избегла директан одговор, рекавши да СССР мора да спроведе низ неопходних реформи, између осталог и да се придружи међународним финансијским институцијама — Међународном монетарном фонду, Светској банци и другим организацијама. Једном речју, Запад изгледа није био много одушевљен идејом интеграције СССР на светском тржишту.
Према речима директора Центра за руске студије на Московском универзитету за хуманистичке науке и Института за стратешку анализу система, историчара Андреја Фурсова, Запад није био вољан да сарађује са СССР-ом „на истом нивоу“.
„Био им је потребан ’сировински додатак‘, пре него озбиљан конкурент“, наглашава историчар.
Фурсов наводи говор бивше британске премијерке Маргарет Тачер у Америчком нафтном институту у Хјустону, у новембру 1991. године, истичући да се она позвала на „економску претњу“, додајући да се Запад никада није бојао војне офанзиве Совјетског Савеза.
„Планском економијом и одређеним комбинацијама моралних и материјалних подстицаја, Совјетски Савез је остварио високе економске показатеље“, рекла је Тачерова, упозоравајући да би са огромним природним ресурсима које поседује СССР могао задати тежак ударац позицији Запада на глобалном тржишту.
Али, зар планска економија није „корен свег зла“ која је одвукла СССР у зачарани круг рецесије 80-их?
Планска привреда СССР-а — јахта која није могла да ухвати ветар
Угледни амерички економиста и добитник Нобелове награде за економију Василиј Леонтијев (1906-1999) упоредио је совјетску економију са јахтом која није у стању да ухвати ветар.
„Привреда СССР-а је била осуђена на даљу рецесију, ограничену претераним уплитањима и прописима владе“, истакао је он.
Истовремено, Леонтијев је похвалио совјетску планску економију за индустријски скок 1930. године, додајући да је тиме омогућен брзи опоравак земље после Другог светског рата. Осим тога, централно планска привреда утицала је на то да СССР 70-их и раних 80-их година има велику стопу економског раста, која се мога поредити са оном у САД и у Западној Европи.
Међутим, економиста је такође критиковао и амерички финансијски систем, ослобођен владине контроле, упоређујући Сједињене Државе са јахтом без карте и компаса. И једном и другом систему су очајнички потребне реформе, сматрао је Леонтијев. Он је проценио да су структурне промене СССР-у потребне за јачање економије, али да је совјетски систем у целини био одржив и могао је да се „поправи“, јер СССР није био суочен са системском кризом.
Прелазне реформе СССР-а отео Запад
Парадоксално, али од јануара 1989. године, када је Горбачов је позвао Запад на сарадњу, прошле су смо две године, а Совјетски Савез је „оборен на колена и срушио се“.
Фурсов сматра да је постојала завера између комунистичких високо рангираних „апаратчика“ и западне политичке и финансијске елите. Један део комунистичких функционера тежио је приближавању западном капитализму.
„Иако они, заправо, нису желели да растуре СССР, транзиционе реформе у земљи преузела је много искуснија и паметнија западна елита“, сматра историчар, додајући да је као резултат тога, земља подељена и намамљена у амбис политичке и економске катастрофе.
Нобеловац Леонтијев је 1992. године сматра да је Кремљ морао да спроведе транзицију од „планске“ на „тржишну економију“, постепено и под надзором владе. Уместо тога, економски систем је буквално спаљен до темеља, па је тржишни систем морао да буде изграђен од нуле.
Због великих „напора“ руских либералних „реформатора“ и њихових западних економских саветника, обим производње у земљи је преполовљен, па је овај вакум одмах „попуњен“ робом са Запада, писао је својевремено руски академик Сергеј Глазјев
До раних 2000-их Русија је постала „сировински додатак“ Запада и обећавајуће тржиште, које је много допринело економском успону Запада током 90-их година прошлог века.
Дакле, да ли је ефикасно управљање могло да врати земљу са ивице катастрофе и на тај начин поштеди СССР од распада?
Према руским историчарима, ово питање је реторичко, али нема сумње да је историја пада Совјетског Савеза важна лекција коју глобалне силе треба да науче.
