Косово није само преседан по томе како је стекло „независност“ и постало „држава“ већ је јединствено и по томе што мора да изгради „косоварски“ национални идентитет.
Да ли Косовари као нација могу да постоје независно од Албаније?
Албанци са Косова сами по себи немају своју независну историју. Односно, њихова традиција, култура, културно и верско наслеђе, језик и обичаји су национални идентитет Албанаца, који већ имају своју државу — Албанију.
Име Косовари, које су на поклон добили од Запада кроз план Мартија Ахтисарија, требало је да их дефинише као нову нацију независну од већ постојеће албанске. Но, то није тако лако урадити. Јер једина истинска тековина „косоварске нације“ јесте ОВК, то јест такозвана Ослободилачка војска Косова, а једини национални херој им је Адем Јашари. Другим речима, њихова „историја“ почиње негде половином деведесетих.
Истине ради, у односу на Албанију, где се говори тоска дијалекат, на Косову се говори мало мекши — геге, али оба су део албанског језика. На Косову, иначе, постоји озбиљна расправа о томе да ли су Албанци или Косовари, а још већа се води на тему да ли ће се у школама као матерњи језик учити косоварски или албански.
Док се те дилеме унутар њиховог друштва не разреше, политичка елита Косова покушава да створи идентитет најмлађе вештачке нације у Европи, а можда и у свету, не би ли оправдала постулат државе. Грб, застава, химна, територија… Неопходни атрибути за постојање државе „дали су за право“ Косову да се сматра државом. Али држава и нација су нешто више од тога. Да би неко полагао право да буде посебан народ, мора да има и културно и историјско наслеђе.
Иако се већ деценијама одричу свега српског, српски манастири на Космету су им сада једино што могу да понуде светској културној баштини као доказ свог врховног идентитета. Драстичан пример тежње такозваних Косовара да по сваку цену српско прикажу као своје јесте тврдња њихових експерата да је грб цара Душана, двоглави бели орао спуштених крила, амблем на светој столици српског цара који се налази у Високим Дечанима, у ствари „јасно обележје Албаније“, то јест вековног присуства ове нације на Косову (албански двоглави орао је иначе црн са подигнутим, раширеним крилима). Да парадокс буде већи, целокупно „косоварско“, то јест албанско наслеђе које ова „нација“ има у ствари је наслеђе везано за стварање „велике Албаније“.
„Косовари“ су углавном Албанци муслиманске вероисповести, а с обзиром на то да се по целом Косову убрзано граде џамије свих облика и величина, укључујући и ову најновију у северном делу Митровице где живе Срби, јасан је покушај да се накнадно допуни историја. Циљ самопрокламоване државе Косово је столица у Уједињеним нацијама. Једна од пречица до ње је пријем у светске организације попут Унеска, које на неки начин потврђују идентитет држава на основу њиховог историјског и културног наслеђа.
Фатос Лубоња, албански писац и бивши политички дисидент из периода Енвера Хоџе, у једној дебати на тему Косовари или Албанци рекао је да су се „косовски Албанци у једном периоду више осећали као Југословени него као Албанци“.
Неџмедин Спахију, професор политичких наука на Универзитету у Приштини и аутор књиге „Стварање нације Косовара“, на исту тему изнео је мишљење да су косовски Албанци и Албанци из саме Албаније развили различите идентитете.
„У смислу етничке припадности, ми имамо исти идентитет јер говоримо истим језиком и имамо заједничке традиције“, рекао је он, али и нагласио да се историје разликују. То је, навео је Спахију, произвело два особена идентитета који у политичком смислу постоје сваки за себе.
За поједине Албанце на Косову, нови идентитет није радикална промена, већ нешто што ће им омогућити да обогате свој већ постојећи, албански идентитет, под капом Европске уније. Други, попут албанског амбасадора у Приштини, чврсто су убеђени да Косовари као нација не постоје. Стога остаје отворено питање — која нација живи на Косову?
