Да ли сте за то да нестане Република Српска? А да Србија званично призна Косово као независну државу? Србе у Хрватској све чешће третирају као грађане другог реда, да ли је то у реду? Подржавате ли програм према коме у Црној Гори они који се изјашњавају као Срби уместо српског уче матерњи језик?
Одговор просечног Србина, али и грађанина Србије, на сва ова питања био би категорично „не“.
Међутим, питате ли те исте људе шта ће урадити ако овлашћења Републике Српске буду сведена на ниво месне заједнице, ако Косово стварно добије столицу у Уједињеним нацијама или пак шта чине гледајући погром Срба који у Хрватској траје до овог тренутка, бојимо се да ће одговор бити: чекај да видим шта имам за вечеру.
Крајину ти нећу опростити
Многи ће се заклети да крај Слободана Милошевића није био 5. октобар 2000. већ 5. августа 1995. године. Дакле, оног тренутка кад је пала Република Српска Крајина.
Заступници овакве тезе сматрају да је елита — што политичка, што интелектуална — она која усмерава кретање народа. Народ је, тврде они, рекао своје. Чекало се од 1995. године да се елите договоре.
Осећај више вредности
Одемо ли још у прошлост видећемо да су Србе са Косова и Метохије који су 80-тих долазили у Краљево или неки други град становници тих места погрдно називали „Шиптари“. Ти Срби са Косова и Метохије били су на неки начин стигматизовани од стране староседелаца из централних делова земље.
Извесна врста пизме становника Србије према новопридошлима, било према онима из покрајина или некадашњих република, било становника главног града према људима из провинције — постојала је и постоји. Тај ничим изазвани осећај више вредности може се објаснити једино мањком исте код домицилног становништва. Ако стварно таквог становништва и има, јер су већина оних који се данас сматрају роџеним Београџанима, на пример, грађани другог, евентуално, трећег колена. И брзо заборављају.
Медијско препарирање
Међутим, упркос свему томе данас су, или је то само перцепција, Срби према судбини Срба ван Србије постали равнодушни, некако апатични, чини се да им је стварно сувише далеко све што је даље од вечере, да су према мигрантима фини јер ће они кроз Србију само да прођу, а да им је Срба из Крајине који и дан данас живе у баракама у колективним центрима жао — али ништа више од тога. Да им није право што у градовима на Косову и Метохији нема Срба, али да ништа неће учинити према том питању.
Већи део објашњења за овакво стање ствари лежи у чињеници да у Србији у последњих две деценије влада „денацификација“. Огромне паре и средства су уложена у то. Перманентно се намеће образац према коме сви имају право на верски и национални идентитет или било коју другу различитост, али кад то Срби истакну, онда то никако није добро.
Други део одговора, уско повезан са првим, је у чињеници да су оног просечног Србина, или грађанина Србије готово свеједно, медији препарирали константном причом о важним и неважним темама. Буквално су му испрали мозак или га у бољем случају ућуткали непрестаним пуштањем у јавност само једнообразних прича, само одређених људи који као мантру понављају да „треба бити свестан реалности“.
Преведено, ова мантра значи — треба признати Косово, не треба се ни у чему супротстављати већ беспоговорно прихватати све захтеве међународне заједнице и никако, али никако, на јавном месту истицати ко си и шта си. Ако ови што у медијима свакодневно имају нека сматрања не причају то што причају, ако медији не објављују то што објављују, онда ће и они сами постати свесни реалности једним хватањем за новчаник. Разумели смо се.
Трећи део узрока за овакво стање ствари је економија, кућна економија баш оног Србина што гледа шта ће имати за вечеру. Такав, стварно, и да хоће не може и нема одакле да помогне.
Нема политике идентитета
С друге стране, можемо ли да поставимо контра питање: а шта Срби из Србије могу да ураде па да Срби у Црној Гори уче на српском? Шта неки Шумадинац може да уради да се Србима врате станарска права у Хрватској, шта неки Београџанин или Београђанин може да учини и помогне Крајишницима у колективним центрима?
Доста новца за Србе из Хрватске, Босне и са Косова су већ дали и дају кроз буџете. Неки су и ратовали, тако што су се одазивали мобилизацији. А сви су, или већина њих, изабрали своје представнике. Представничка демократија и постоји због тога да се грађани не организују свако мало за неке акције, па биле те акције и велике и судбински националне, већ бирају оне који ће се борити за оно за шта су им дали мандате.
Дакле, на држави је гро проблема. Више деценија. На елитама, не само политичким, је усмерење. Али Србија већ поодавно, дуже од свих ратова, нема елиту способну да креира озбиљну политику идентитета.
Кад је потписник овог текста посетио „Национални музеј Америке“ у Вашингтону, са поносом су му показали неке бејзбол лоптице и јакну коју је Џон Траволта носио у филму „Бриљантин“. Шта ћете, ко шта има — то показује.
А Срби се стиде и Опленца и Куће цвећа, и Такова и Крагујевца, и Коче Поповића и Радомира Путника. Оне који су их водили или оне које су бирали да их воде — или убију или, ако претекну и умру природном смрћу, сахрањују под липом, ноћу.
И константно су заплашени, почев од тога да не певају одређене песме у време комунизма, до данашњег времена кад исмевају и извргавају руглу сваког ко се прекрсти.
А ви, знате ли ви шта би сте радили ако би Косово постало независно, Срспка изгубила самосталност, а Србе у Хрватској и Црној Гори натерали да се не изјашњавају као до сад? За вечеру да вас не питамо.
