Чуда се дешавају. Ујединили се Срби и Хрвати. Уистину, ујединила их је смрт.
Сви који су протеклих дана барем једном ушли на друштвене мреже или погледали неку информативну емисију у Србији, видели су велику жал због тога што је такозвана Исламска држава погубила хрватског држављанина Томислава Селопека. Нормалне ствари не би требало хвалити, али у ненормалним временима гестове попут овог српског за хрватским држављанином свакако ваља истаћи.
Ако је тих дана и било спорадичних испада у коментарима везаним за Селопека, јучерашња вест о смрти Арсена Дедића показала је да постоје личности које толико повезују Србе и Хрвате да ништа друго не може да ремети пијетет према овом великом човеку и уметнику.
О, Арсене
Упркос чињеници да су у истом дану, неколико сати раније, у Вуковару укинули ћирилицу, сви који пишу и на ћирилици и на латиници, изнова су слушали музику и текстове Арсена Дедића. Готово све информативне емисије синоћ су завршаване његовим нотама, а све вести јутрос су међу првим насловима јавиле да је умро човек ваше или младости ваших мама и тата. Он није био ни Србин ни Хрват. Био је Арсен, уз кога се радовало и патило.
Има нека тајна веза, што би рекао Душко Трифуновић, између Хрвата и Срба. А у неким моментима је та „линија што спаја и раздваја“ веома танка.
Свакако најпознатији Србин рођен на простору данашње Хрватске је Никола Тесла. Уз овог генија, кога својатају и многи у свету, Хрвати још једног Србина желе да присвоје. Иво Андрић је тај други геније.
Личности као карике
Кад смо код генија, један кога су тако звали због занатског умећа остаће уписан у енциклопедије српског новинарства као човек који је могао све: и да има реченицу, и да направи телевизију, и да ради у власти, и да пише против ње. Препознајете да је реч о Александру Тијанићу, до пре две године првом перу Србије и доста година раније „гиганту“ хрватског тиска, како су га ословљавали због колумне коју је писао у „Слободној Далмацији“.
Хрватска, разблажена, верзија Тијанића је новинар Денис Куљиш. Деценијама једнако читан у Србији колико и у Хрватској, и готово једнако утицајан у обе земље.
Бивша Југославија имала је Бату и Бориса, а рат је учинио да Хрвати добију Бориса Дворника, а Срби Велимира Живојиновића. Заједнички им је остао Раде Шербеџија.
Хрвати су још имали кошаркаша Дина Рађу, Срби Влада Дивца. Кошаркашки тренер Божидар Маљковић је толико титула првака Европе донео у Сплит да су га Хрвати ословљавали са шјор Божа. У фудбалу је најпознатији заједнички садржалац ових двеју земаља Љупко Петровић, тренер легендарне генерације фудбалера Црвене звезде, рођен у Осијеку.
Оно у чему је Хрватска боља је човек који нема пандан у Србији — Игор Мандић, књижевник и публициста. Њега данас у Хрватској читају јер их нервира, а у Србији јер га сматрају својим.
„Сплит је такав град да се сваког прољећа пожелим развист, а сваке јесени ми је драго што то нисам учинио“. Да, ово је цитат Анте Томића, књижевника и колумнисте који би се у Србији могао упоредити једино са Мухаремом Баздуљем, да је неким случајем Баздуљ рођен у Крагујевцу уместо у Травнику.
Хрватска пак нема неког као што је песник Матија Бећковић или тенисер Новак Ђоковић, мада су Срби ономад волели да гледају и навијају за хрватског тенисера Горана Иванишевића.
Онда професор Дејан Јовић, научник Милутин Миланковић, песник Тин Ујевић, који је једно време живео и радио у Београду и две збирке песама објавио на ћирилици, у екавском изговору, фудбалер Роберт Просинечки.
Сви ови поменути, многи којих се нисмо сетили или они које смо намерно заборавили, чине ту културну, медијску, пре свега људску нит која повезује грађане са просторе Хрватске и Србије. Само још да не мора неки екстремиста да одрубљује главе или да велики песник да умре, како би се свега овога сетили.
