Не постоји ниједан човек у Србији који не би могао да изговори макар један цитат из филма „Марш на Дрину“. Mакар онај са краја када Љуба Тадић исколачених очију, рањен у главу, погођен шрапнелом, опсује реку Дрину. То је један од најупечатљивијих крајева у српској и југословенској кинематографији. Завршетак сличан оном у коме Шејн одјаше у сумрак. Тужан, а ипак…
Српска војска је 24. августа 1914. ослободила Шабац, а идућег дана је објављено да на територији Србије више нема непријатељских војника. Тако се окончала Церска битка, прва савезничка победа у I светском рату.
То је и једина битка из тог доба по којој је снимљен филм. И то какав филм! Не историјска епопеја какве су у то време снимане о НОБ-у, већ искрена, људска прича о једној батерији војске Краљевине Србије и њеним војницима, београдским дендијима, продавцима новина, сељацима, коцкарима, професионалним војницима.
Од редитеља Жике Митровића тако нешто се и могло очекивати. Као младић био је цртач стрипова у предратном Београду, касније се посветио филму, али га је и даље посматрао, као Тарантино у данашње доба, из угла љубитеља стрипа. Тако су и настали „Операција Београд“, „Капетан Леши“, „Ешалон доктора М“, „Сигнали над градом“… и „Марш на Дрину“.
Иако је снимио један историјски спектакл („Ужичка република“), Митровић није био претерано склон овом жанру, више је волео да се бави људским судбинама у вихору рата. Такав је и „Марш на Дрину“ — група људи, који би радије да су негде другде, само не у војсци, креће да се супротстави непријатељу, далеко моћнијем него што су они. Права вестерн сторија, јер они раде оно што морају да ураде, а не оно што би хтели или волели. На тај начин, они постају хероји.
„Како што смо кренули, јеси ти луд?“, зачуђено пита сељак Алекса (Бранислав Цига Јеринић) каплара Јанићија (Драгомир Гидра Бојанић), који му пребацује да само кука, „Ко би кренуо да нисмо ми!?“.
Сваки јунак „Марша на Дрину“ носи неки терет из прошлости, било да је то брига за породицу која је остала у окупираном Шапцу, љубавна превара, брига за брата на фронту… Или млади београдски бонвиван који жели да покаже да је човек, па одбија намештење у војној канцеларији и одлази са својом батеријом. Сви они, тако сакупљени, са бременом прошлости, тешко се прилагођавају заједничком животу. Ипак над њима лебди неумољива воља команданта батерије, капетана Косте Колета Хаџивуковића (Александар Гаврић) који их све држи на окупу.
Александар Гаврић био је омиљени Митровићев глумац — играо је у бројним његовим филмовима — прославио се као акциони херој у „Сигналима над градом“, „Операцији Београд“ и „Капетану Лешију“. Гвозденог погледа, леп, згодан, груб и нежан истовремено, Гаврић је био прави акциони херој свога времена — југословенски Кларк Гејбл.
И док је Бата Коле представа одговорног хероја са свим врлинама које херој треба да има, његов алтер его и најбољи пријатељ, мајор Курсула (Љуба Тадић), као да је сва његова супротност, осим у храбрости. Тако њих двојица постају Џон Вејн и Дин Мартин наше кинематографије. Њихови ликови скројени су тако да један без другог не могу, надопуњују се и чине једну целину.
Тако „Марш на Дрину“ чини заокружену целину, сличну вестернима. Али како је такав филм било могуће снимити у епохи партизанског филма, појачаног идеолошког притиска и, на крају, зашто је „Марш на Дрину“ постао култни филм, не онда када је снимљен, него много касније?
„Марш на Дрину“ је филм којим је требало обележити пола века Церске битке. Замишљен не као историјски спектакл, већ као вестерн, није био занимљив тадашњим цензорима. Међутим, ко је могао да рачуна да ће баш на том филму бити окупљена таква екипа — Жика Митровић као редитељ, Арсен Диклић („Не окрећи се сине“) као косценариста и можда најбоља генерација младих глумаца која се икада родила у Србији. Захваљујући непажњи цензуре прошла је чак и масна псовка на крају филма.
И на крају, зашто је „Марш на Дрину“ постао култни филм у неким другим временима, а не онда када је снимљен? Одговор је једноставан — зато што говори о вечитим темама, о љубави и верности, о обавези и храбрости, о вредности и ономе што од човека чини човека. И још о победи. То је једини филм (нажалост) који говори о најхеројскијој епохи српске историје. У серији пораза, нормално је што је филм који говори о победи постао култан.
