Иницијатори идеје за увођење поклича „За дом — спремни!“ у Хрватске оружане снаге правдају своју идеју „стaрохрватским“ пореклом и „неговањем хрватске културе и традиције“. Има ли поклич „За дом — спремни“ било какво историјско утемељење и како се мења значење једног симбола?
Шта каже историја?
Префикс „старо“ обично се додаје некој речи да би се исказала далека временска дистанца не само у односу на данашње време, него и на ближу историју. Отуд термини „старогрчки“ или „старословенски“, којима одређујемо историјски период из далеке прошлости. Под утицајем националромантичарских идеја, европски народи овим префиксом почели су да одређују и делове своје историје, покушавајући да на тај начин докажу своје утемељење на једном простору. Није то бољка само балканских народа; често су употреби били и термини као „стaрофранцуски“ или „старонемачки“.
Међутим, ниједан народ не би 17. век подвео под овај термин. Осим појединих хрватских ултранационалиста. Тако иницијатори идеје да се у хрватску војску уведе поклич „За дом — спремни“ правдају ову иницијативу „старохрватским“ пореклом ове крилатице, свима осталима, осим њима, познатој из ближе историје.
Поклич „За дом“ (без оног „спремни“) први пут се појављује у спеву „Одиљење Сигетско“ Павла Ритера Витезовића, првог хрватског професионалног књижевника из 1684. године. До 19. века не појављује се нигде, када га часопис „Даница хрватска“ помиње у неколико бројева између 1846. и 1848, а потом и у опери „Никола Зрински“ Ивана Зајца из 1876. После тога, не спомиње се до тридесетих година 20. века. Од тада у употреби је искључиво као усташка крилатица, са наставком „спремни“ или у сврху пропагирања усташког покрета. Сигурно је да га Анте Павелић уводи у службену употребу усташа од 1932.
За време усташке Хрватске, поклич „За дом — спремни!“ био је у службеној употреби. Уведен је по угледу на немачки „Зиг Хајл!“ и налазио се на свим службеним документима НДХ. Јавни скупови почињали су и завршавали се овим покличем. Под њим су вршени прогони и покољи Срба, Јевреја, Рома, партизана и свих оних који усташама нису били по вољи.
Људи
Хајде да се хипотетички сложимо са тезом да је поклич „старохрватски“, да га је усташки покрет само „испрљао“ и да он, утемељен у хрватској историји, може да служи као поздрав. Ко се залаже за његово увођење? Уливају ли ти људи имало поверења као борци за толеранцију, демократију и права мањина? Одговор је негативан. Иницијативу је покренуо последњи „командант“ одбране Вуковара Бранко Борковић — Млади Јастреб, а подржали је поједини академици, адвокати, црквени великодостојноци, бивши министри, новинари…
Ево, на пример, академик Јосип Печарић, математичар, плодан научник са преко 1.000 научних радова, али и писац књиге под називом „Српски мит о Јасеновцу — скривање истине о београдским концлогорима“. Или, рецимо, Никола Штедул, емигрантски политичар, домољуб, „борац за демократију“ и независност Хрватске, али и аутор „пустоловно-патриотског романа“ „Крижар или дух слободе — пустоловно-патриотски роман о борби усташке гериле против Титове Југославије непосредно након 2. свјетског рата“. Дела говоре све.
Да су они једини, ни по јада, сви истакнути потписници петиције имају сличне биографије — усташке, наравно. Тако новинар Велимир Бујанец, водитељ емисије „Бујица“, коме је председница Колинда Грабар Китаровић првоме дала интервју после избора, у једној својој изјави каже: „Нису у Јасеновцу Јевреји завршавали по неком расном кључу, него зато што су, исто као и Срби и комунисти, били против хрватске државе. Јасно је за какво се решење српског питања залажем: трећину иселити, трећину лојалних прекрстити, а трећину, злочинце, поубијати. Волим да понављам оно што су говорили наши дедови усташе: Бог на небу, хрватски народ на земљи. Ја још додајем — Јасеновац између“.
Свештенство
Поред овог провинцијског неонацисте, на списку подржавалаца иницијативе налазе се и бивши Туђманов министар Звонимир Шепаровић, и чак два бискупа — сисачки Владо Кошић и помоћни бискуп загребачки Валентин Позаић. На списку подржавалаца је и „звезда“ католичке цркве у Хрватској, највећи блогер међу свештеницима и највећи свештеник међу блогерима, дон Анђелко Каћунко.
Сви они, а има их још, истакнути су представници хрватске интелигенције, неонацистичке, десничарске, усташке. И како њима веровати да се ради о враћању традиције из раних векова, ако су следбеници усташких идеја?! Плаше ли се Срби у Хрватској без основе? Јер да је ово само један изоловани инцидент, све би можда и било у реду, међутим, стиче се утисак да се ради о организованој акцији застрашивања мањина, пре свих српске.
Мало је овде простора да бисмо набројали све нацистичке испаде у Хрватској последњих година откако је, парадоксално звучи, Хрватска постала чланица ЕУ. А ЕУ ћути и питање мањина сматра унутрашњим питањем Хрватске.
