30. март 1994.
Гледам Си-Ен-Ен и питам се одакле да они сниме тренутак када је мој некадашњи колега, режисер Праљак, сада генерал, срушио мостарски мост?
То што они тврде да су га срушили Срби, на то сам већ навикао. Али, како баш да камера буде постављена у тренутку рушења моста и да све лијепо сними? Изгледа да је људска историја већа намјештаљка него што се мисли, па се питам да ли је неко у Стејт департменту наручио убиство Кенедија из озбиљних разлога, или само да би они у Холивуду могли да направе филм? Сигуран сам да ово није тачна поставка, али би могла да покрене неки глупи холивудски филм. Јер, успјешан холивудски филм лежи на девалвираној библијској идеји.
Поносан сам на свога рођака Еду Нуманкадића. Младен Матерић ме посјетио на снимању. Стигао са директором Тулуског позоришта да се договоре са браћом Форман око гостовања њиховог луткарског позоришта у Француској.
Младен је гледао мога рођака на Француској телевизији и то је први пут да неко ко живи у ратном Сарајеву, од етаблираних умјетника, није развио диван о томе како су сви који су напустили Сарајево постали четници. Едо је рекао да је свачији одлазак лични избор и како не може да прихвати избор оних сликара који га бомбардују са брда.
Младен ми је испричао невјероватну причу. Добио је факс из ратног Сарајева у коме стоји да он, Младен Матерић, више не смије да користи име позоришта „Обала“! Звучало је невјероватно пошто је Младен био оснивач тог позоришта. Човјек који је послао факс звао се Мирсад Пуриватра. У живот „Обале“ тај Мирсад се увукао тако што је за прву представу коју је продуцирала наша Академија, а звала се Плес осамдесетих, донијео двадесет метара коаксијалног кабла. Уљудно је климао главом, а када је рекао да су му Пистолси најдража група, он је, наравно, примљен у наше, тачније, академијино позориште. Нико од нас тада није могао ни сањати да ће пет година касније тај човјек слати факсове забране. Оснивач позоришта „Обала“ и њен главни редитељ, професор Младен Матерић, није могао да користи своје име?!
Када је почео рат, Младен се иселио из Сарајева. Није хтио да учествује у рату. Не знам човјека коме је овај господин учинио нешто нажао. Отишао је тихо, као један од 150 000 Срба коју су вјеровали да им је мјесто негдје другдје. Настанио се у Тулузу, направио позориште и наставио да живи свој, по свему, интровертан и дискретан живот. У међувремену, Пуриватра је за вријеме рата напредовао. Од економа позоришта „Обала“ постао је професор, па директор, а затим декан Академије. На крају, прихватио се хумане улоге, постао је Сорошев повјереник за Босну и Херцеговину.
Невјешт позоришту, овај Пуриватра је учио од Весне Бајчетић, Младенове жене, лекције из посебности. Миро и његова жена Изета пресликавали су Веснино деликатно и хиперактивно запажање из сфере живота и умјетности, тако да је Миро почео да личи на Европејца. Уз Младена је учврстио своје искуство, посебно уз представу Тетовирано позориште која је тријумфовала у Единбургу, а касније играна свуда по свијету. У сликарству су Мирсаду све ближи били Бојс, а у позоришту Вилсон, а све даљи тзв. сувенир умјетници. Мислим да је и мене сврставао у другу групу, али из ситнотрговачких разлога то није показивао.
Младенову жену Весну и њиховог сина Влатка, Мирсад је уљудно испратио на аутобус. Посљедњи који је, на самом почетку рата, саобраћао на редовној линији Сарајево-Београд. Гледао је Мирсад за Влатком и Весном и махао, али и мислио оно што је тада у Сарајеву било уобичајено. Када Србин одлази из Сарајева то у ствари „побјеже четник, мајку јебô своју“, а када би Муслиман нестао из града, ови као Мирсад мрмљали су да их нико не чује „нек је отишô, курталисô се белаја“.
Посљедње наше виђење било је у Паризу, пред рат, када је позоришна трупа „Обала“ враћајући се са турнеје била у дилеми да ли да се уопште врати у Сарајево. Ја сам монтирао филм Аризона дрим. Мирсад ме молио да његовој жени Изети нађем посла у Паризу. Јер, вели Миро: „Иде рат а Изета говори француски“. Пошто сам припадао групи Босанаца који су вјеровали да „неће бан бити рата“, питао сам се одакле Миро зна да иде рат? Помислио сам да зна нешто више због тога што је Изетина сестра била удата за сина Алије Изетбеговића. Често се помињала реченица Изете Грађевић, када је Сарајево славило побједу над Шпанијом на Свјетском фудбалском првенству у Италији 1990. Тада су Сарајлије славиле побједу на улици. Хрвати и Словенци то више нису практиковали. Уплакана Изета је усхићена тријумфом наших фудбалера говорила Весни Бајчетић Матерић: „Не дај, Весо, само да нас заваде“. Да ли су Миро и Изета знали да стиже рат и да нам свађа и рат не гину, засигурно никада нећемо сазнати. Углавном, посла за Изету није било у Паризу. Клоди Осар је грцала у дуговима за филм Аризона дрим, па није било говора о томе да се неко запошљава у фази постпродукције филма.
Лукави Миро се вратио у Сарајево, а рат је убрзо почео. Он је знао да Санџаклијама, који су већ тада преплавили Сарајево, нису баш блиски концептуалиста Бојс или Вилсон. Прилагодио се локалним приликама. Када је у Сарајево стигао Сорош, њему је Миро продао европејство коме су га учили Весна и Младен. Да би они пали у заборав, као једини свједоци његовог скромног образовања, пристао је на општеприхваћену истину да су Млађо и Веса, ипак, као и сви Срби — четници. Муслиманска осјећања која су му за вријеме Југославије навирала у облику еритрофобије сада су постала његово стабилно осјећање. Мене је неколико пута позивао из Сарајева у Париз. Једном је Маја прва подигла слушалицу, а Миро је замолио да ја позовем Ћосића, јер „јадне Муслиманке бјеже испред војне и паравојне српске чизме по источној Босни“. Маја му је рекла:
— Чудно, у вријеме док су Српкиње бјежале по источној Славонији од усташа, ми смо Миро играли билијар и тада нисмо реаговали. Разлика између мене и тебе, Миро, јесте у томе што ја саосјећам са женама у Славонији као и са овима у Босни!
Овај емоционални Мајин исказ завршио је Мирином молбом упућеном мени, пошто сам узео слушалицу. Рекао ми је:
— Молим те, зови неког у Београд, нема смисла, четници се пењу на џамије у зворничком крају, па умјесто хоџиних кујисања пуштају пјесму „Мотори, мотори“ групе Дивље јагоде.
(наставиће се…)
До сада објављене Дневнике Емира Кустурице можете прочитати овде.
©Емир Кустурица
Извор Искра
