Ако је Југославија била земља радника и сељака, онда је Србија земља радника, гласача и гледалаца. Радника је понајмање, гласача све мање, али је зато према броју гледалаца телевизијског програма Србија већ годинама лидер, не само у региону.
На једној телевизији већ месецима иде ријалити програм, друга је пре неколико дана покренула најновију сезону свог ријалитија, а трећа и четврта најављују ријалити формат „који је толико велики да мора да иде на две телевизије“. Па кад је могао закон да буде промењен да би један власник имао две телевизије, онда нека и формат иде на две телевизије. Барем да они који су због спајања ове две телевизије отпуштени имају шта да гледају.
Да ли се све, намерно, поклопило
Некако у исто време следи најава избора, превремених републичких и редовних покрајинских и локалних. Зато „вешти аналитичари“ тврде да „се све поклопило“ и налазе у свему томе прсте власти која ће терањем народа да гледа ријалитије, спречити тај исти народ да гледа реални живот.
Одмах да вам кажемо, нема то ама баш никакве везе са реалношћу. Све је ствар коинциденције помињања расписивања избора у тренутку борбе комерцијалних телевизија за рејтинге, односно новац од оглашавања. Иако је Србија плодно тло за теорије завере, говор бројки и чињеница је опет неумољив.
Наиме, веома гледана ријалити емисија — која је узроковала појаву сличних формата на другим телевизијама — почела је емитовање много пре него што је европски комесар Јоханес Хан рекао да одлука о изборима не зависи од европских челника већ од српских политичара. Даље, ријалитија је било и за време вишегодишње власти садашње опозиције, па народ није био замајаван ТВ форматима, већ је бег од далеко софистициранијег замајавања тражио гледајући ријалити судбине других људи. Најзад, ни теза да су избори својеврсни политички ријалити не стоји. Како?
Сваки ријалити програм зависи од (броја) оних који га гледају. Исто тако и политички ријалити зависи од (броја) оних који то дозволе. Ко неће да гледа ријалити програм на телевизији, искористи справицу која се зове даљински управљач и промени канал, а ко неће да дозволи политички ријалити узме справицу која се зове оловка и заокружи.
Паралелни српски светови
Дакле, не живе грађани у својеврсној ријалити Србији већ у својеврсној виртуелној Србији. Присутно је више паралелних светова, који час јесу стварни и опипљиви, а час личе на стварне, али то суштински нису.
Појаснићемо на примеру комесара Јоханеса Хана, кад га већ поменусмо. Њега новинар из Србије пита о изборима у Србији, а да не знамо зашто баш њега пита. Хан одговара о изборима у Србији, иако нити бира нити је биран у Србији. А сви ми који живимо у Србији то читамо, гледамо и слушамо и појма немамо зашто то радимо. Кажите, јел‘ то стварност или виртуелна стварност?
Не пита се Брат, већ Ви
Стварно стање ствари јесте да је кључ у рукама радника, гласача и гледалаца — и што се тиче политике и што се тиче телевизије, ма колико то свима деловало чудно и упркос томе што једни сумњају на утицај Великог брата из телевизијског ријалитија, а други на утицај стварног Великог брата. Па овај други Брат је од 2000–те на овамо, кажу добро обавештени, поједине партије редовно на више начина помагао, а оне никако да узму учешће у власти, неке ни у Парламенту. Чак и да није кључни, народ је потребан услов.
Решење је, дакле, једноставно: даљински и оловку у руке, то је једнако ономе — узео живот у своје руке.
