„Тек треба да се види исход, али то је све под великим знаком питања. Мислим да ће суд почети са радом, биће суђења, али је и у ранијим случајевима везаним за Косово, видели смо, било ослобађања. Реч је о веома тешким случајевима, а много је времена прошло“, нагласио је Монтгомери.
Према његовим речима, формирање суда је важан пут ка откривању истине, али судећи по званичним изјавама, оптужнице које је саставио специјални тим ЕУ за истрагу трговине органима засад не садрже трговину органима.
Те оптужнице су, међутим, запечаћене и биће обелодањене так када суд почне са радом.
„Оптужбе се засад тичу убистава, мучења и других наводних злочина на Косову. Засад се чини да вађење органа није део оптужница, вероватно због недостатка доказа. Због тога ће безбедност сведока бити кључна, а то отвара питање њихове заштите и заштите њихових породица“, каже Монтгомери.
Утврђивање истине, додаје он, биће тешко не само због недостатка доказа, већ и зато што је пуно времена прошло, али и указује да су специјални известилац Савета Европе Дик Марти, који је саставио извештај о трговини органима, и специјални тим ЕУ за трговину органима на Косову „нашли моћне индикације да је постојала трговина органима“.
„Они, међутим, истичу да се ради о десетини жртава, то значи да су остали који су отети под претпоставком само убијени у Албанији и на Косову. Нажалост мислим да је веома мала вероватноћа да је ико од њих данас жив“, наводи Монтгомери. Као амерички дописник у бившој Југославији који је 2002. године дошао до сазнања о киднаповањима Срба и Рома и пребацивањима у Албанију и резултате истраге доставио Унмику, Монтгомери указује да је истрага од самог почетка имала чудан ток.
„Наша истрага је заправо почела истраживањем масакра српских снага у села Ћука. У то време, добијали смо информације о цивилима који су киднаповани на самом крају рата и одвођени у Албанију, као и да је реч о Србима, Ромима и другим неалбанцима. Наша истрага је показала да наизглед постоји организовани систем отмица и транспортовања преко албанске границе, у места као што је Кукс и други албански градови на граници“, прича Монгомери.
„Извори су нам били чланови ОВК ниског ранга, који су били или возачи или учествовали у транспорту“, наставља Монтгомери прецизирајући да они нису знали целу причу јер су то били војници нижег ранга, али да су им пренели да су на локацијама иза албанске границе видели лекаре и медицинско особље и да су тамо спровођени медицински тестови на отетим људима.
„Временом смо нашли нове изворе и то нас је одвело до две куће — једне у близини аеродрома у Тирани и друге, такозване Жуте куће. Испоручили смо те информације мисији УН на Косову, одељењу за нестале особе при Унмику, и они су потом организовали одлазак до Жуте куће 2004, где су нашли неке доказе о извођење медицинских процедура и индикације да на поду куће постоје флеке од крви. Али то нису били непосредни докази. Није било јасних доказа да су се убиства или трговина органима заиста догодили“, рекао је он.
Монтгомери је нагласио да у првој фази прича није објављена јер су сматрали да немају довољно доказа, али је огромна штета случају начињена тиме што су докази, који су 2004. прикупљени у Жутој кући и послати у Хаг, уништени. „Те доказе је требало анализирати, али, колико разумем, они су уништени и никада нису ни били анализирани. Осим тога, Унмик је имао велике тешкоће у истрази јер су сведоци оклевали да разговарају са њима. Мислим да се нису осећали сигурно“, каже Монтгомери. Осим тога, додаје, информације које су првобитно прикупљене и достављене УН процуреле су у јавност, а реч је била о непотврђеним информацијама које су српски медији потом искривили.
„Информације су искривљене и овде у Србији и на Косову и мислим да је веома важно да истина изађе на видело. Једна од тужних ствари за мене је што је део тих непотврђених информација, као што су нека од имена отетих Срба и наших извора који су мислили да су их видели, било на Косову или у Албанији, у српској штампи представљена као докази о жртвама трговине органима. Али, ми не знамо шта се десило са тим људима и веома ми је жао због породица тих људи што је та информација исцурела у јавност“, наводи Монтгомери.
Према његовим речима, тек је специјални известилац Савета Европе Дик Марти, годинама касније, изнео сумње да су људи убијани у Жутој кући, а да се узимање органа, ако се десило, заправо догодило у другој кући ближој аеродрому.
Другу значајну штету у настојањима да се дође до истине, указао је Монтгомери, начинила је политика — и у Србији и на Косову, али је и при УН она имала значајну улогу у овом случају.
„Знамо да је након дешавања 2004. године постојао притисак на тужиоце УН да не процесуирају високе званичнике ОВК“, подсетио је Монтгомери, али и додао да и у Србији, када је реч о злочинима српске стране и посебно масакру у селу Чушка, постоји такво оклевање. Нагласивши да је важно откривање истине како о трговини органима, тако и о селу Чушка, Монтгомери је указао да је политика нанела посебну штету истрази трговине органима и због тога што су у Србији поједини челници давали, како је рекао, бизарне и сумануте изјаве.
„Свако ко то гледа са стране рећи ће: Чекај, нема шансе да се ово догодило, јер су тврдње заиста претеране и то је учинило велику штету откривању истине и спровођењу праве истраге“, рекао је Монтгомери додајући да је најтужније што су породице жртава искоришћене у политичке сврхе.
