Иако у Србији постоји обиман списак неприватизованих фирми, од којих неке у свом поседу имају и земљиште довољно атрактивно за подизање ексклузивних насеља, у последње време у фокусу инвеститора били су медији. Тако је у последњем кругу приватизације 22 медија добило нове власнике, док 28 медија иде у други круг приватизације.
Човек са иоле економског знања мора да се запита у чему је ствар? Да ли су радио Ваљево, Студио Б, или ТВ Панчево толико атрактивни за инвеститоре, док празне хале пропалих фабрика надомак градских средишта заузимају простор, уместо да на њиховом месту буду изграђени пословни и стамбени простори?
Да ли је јагма за медијима толика због њихове економске исплативости или се иза брега нешто друго ваља? Економиста Махмут Бушатлија у приватизацији медија не види економски, већ пре дневнополитички интерес, а то је, према његовим речима, трговина утицајем.
„Што се тиче другог круга приватизације медија који се односи на локалне медије, оне су завршили практично у рукама локалних, не бих их могао назвати тајкунима, али људима који нису из медија. Чини ми се, уколико су они стварни власници и искључиво раде за себе не могу да нађу неки озбиљан економски интерес, али могу да остваре одређени утицај на локалну политику“, каже економиста Махмут Бушатлија.
Предавач на Факултету за медије и комуникације Зоран Ћирјаковић изражава бојазан да актуелна српска власт примењује већ опробани рецепт који су примењивали и њихови претходници из демократске странке. Власт, каже Ћирјаковић, жели да искористи тренутак када је изузетно јака да преко пословних људи, који су им блиски, на легалан начин ставе под контролу значајан број малих, али утицајних медија.
„То је рецепт који је Демократска странка, чак и неки од њених функционера, мање или више отворено примењивала, како би у различитим деловима Србије — можда је најбољи пример Шабац — ставила под контролу важне локалне медије“, сматра Ћирјаковић.
Он је уверен да ће нови власници тврдити да имају економског интереса да поседују медије, да су неки од њих талентовани за посао и да ће неке од медија ставити на здраве финансијске основе, али сумња да је то главни мотив.
„Чак од мени јако сумњиве приватизације НИН-а, па до ’Економиста‘, па чак и у случају саме ’Политике‘ која има нејасну власничку структуру, имамо чињеницу да су тајкуни и тајкунчићи, лажне инстант фирме преузеле контролу над неким од наших највећих медија. Не можемо тврдити са сигурношћу да се ради само о политичким разлозима, али и у политици је два плус два обично четири, ретко је пет“, каже Ћирјаковић.
Међу медијима који су на мети последњег круга приватизације, сматра аналитичар Ђорђе Вукадиновић, налазе се и они који су веома утицајни у својим срединама, као што су медијске куће у Нишу, Крагујевцу или Панчеву и који су производили озбиљан програм.
„Они су на мети управо због тога да би након њиховог ућуткивања, а приватизација значи управо ућуткивање или стављање у службу нових власника. Многи ће бити угашени, а неки ће бити десетковани и у смислу програма и у смислу запослених“, каже Вукадиновић.
Потпуно је јасно да су нови власници у директној или индиректној вези са властима, а медији треба да се приватизују управо зато да не би могли да извештавају о другим приватизацијама. За Вукадиновића, то је централна ствар.
„Приватизовани медији, локални и они који се тешко могу назвати локалним, као што је Студио Б, биће ућуткани, било у буквалном, било у политичком смислу и неће имати нити мотива, нити интереса, нити смелости да пишу о завршном процесу приватизације, односно о ликвидацији српских националних привредних ресурса — од Телекома, преко осигуравајућих кућа до, рецимо, ПКБ. Треба, дакле, раскрчмити последње национално благо, а да би се то могло урадити у тишини, релативно безболно и са минимумом потреса, треба спречити да се о томе што се дешава пред нашим очима говори и пише, већ грађанима треба сасути хрпу ријалити програма да не би могли да мисле нити о свом животу, нити о томе шта се дешава са државом“, закључује Вукадиновић.
Вукадиновић каже да у Србији већ дуго делује снажан лоби, који је у вези са западним структурама, који инсистира на приватизацији медија под фирмом да је држава лош власник. Мешање у уређивачку политику од стране државе може да буде тачно, сматра Вукадиновић, али нико не може толико брутално да буде инструментализован и стављен у службу неког политичког или приватног интереса као што могу приватизовани медији.
Прича да држава треба да се повуче из медија, као и о другим приватизацијама, идеолошка је флоскула чији је циљ да Србија, односно њени грађани остану како без привредних, тако и без информативних ресурса, што се управо догађа пред нашим очима, категоричан је Вукадиновић.
