Месецима гледамо потресне слике понижених и увређених невољника који покушавају да пређу европске границе и да се домогну „бољег живота“.
Истовремено, сазнајемо да им у Чешкој стављају идентификационе наруквице, да Мађарска диже жичану ограду на својој граници како би их зауставила на путу ка „обећаној земљи“, гледамо преплашену децу у рукама родитеља који беже од полицијских пендрека и сузавца.
И таман кад схватимо да све то неприхватљиво подсећа на призоре холокауста, неко нас обавезно упозори на велику терористичку претњу коју у Европу доноси огроман број муслимана. Самилост замењују зазирање, страх, презир, огромна нетрпељивост, крајње противна проповедима о слободном, цивилизованом, просперитетном — европском друштву!
Да нешто није у реду са прокламованим европским вредностима недавно је приметио и један бриселски дипломата, шеф Европске комисије Жан–Клод Јункер, који је изјавио да „Европској унији недостају и Европа и Унија“.
Он је презапослене европске посланике морао да подсети на то да „избеглице нису бројеви него људи“! Да парафразирамо Достојевског: може ли се изградити срећно друштво на макар и једној дечјој сузи?
Јединство Европе и Русије је природно
„Духовна криза Европе састоји се од две крупне илузије. Једна је да ЕУ своју снагу може да одржи само кроз војну и геоекономску симбиозу са САД. Друга је сучељавање и сукоб са Русијом: не схвата се да је евроазијска Русија европска културна и духовна екстензија на најпространији светски континент, као ни то да је проевропска Русија далекосежна и допуњујућа судбина Европе стешњене на Западу“, сматра политиколог Милош Кнежевић.
Указујући на европску колонијалну прошлост, у којој су житељи колонија коришћени као јефтина радна снага и као војска у сукобима великих империја, док су из њихових земаља црпљене сировине, саговорник Спутњика констатује да ни данас није другачије.
„Европски колонијализам и империјализам су приказивани као културализујући, цивилузијући и хумани. То је, наравно, било далеко од истине, али је служило као оправдање за дугу европску хегемонију. Средином 20. века Америка се наметнула као глобална наследница европских сила, пре свих Велике Британије. Победом у Хладном рату и рушењем комунизма накратко је успоставила своју верзију глобалног поретка. У протеклој деценији ситуација се променила, на сцену су ступиле Кина и опорављена Русија. Обновљен је мултиполаризам и превазиђена апсолутна надмоћ Евро-Америке“, објашњава Кнежевић.
Европа једе саму себе
Европске државе, чак и најјаче међу њима, раде против себе, уверен је политиколог Александар Павић.
„ЕУ није господар своје судбине, главну реч води Вашингтон. Сви су се подредили америчкој политици, која није у складу са садашњим европским интересом — повезивањем са Русијом. Ко нормалан може да одбије понуду коју су још пре неколико година дали и Медведев и Путин да се створи велики економски простор од Лисабона до Владивостока? То је била јединствена прилика за рад и развој, која је минирана на Украјини. Јасно је да су европске земље, нажалост, таоци политике САД“, истиче Павић и подсећа да је управо ЕУ активно или пасивно учествовала у разбијању држава из којих сада долазе избеглице.
Према његовом мишљењу, ЕУ представља прагматичну заједницу, засновану искључиво на материјалном интересу.
„Као таква, она нема ни капацитет да производи неке више вредности или да њима буде руковођена“, наглашава Павић.
Страх од тероризма као изговор за нетолеранцију
Иако оба наша саговорника сматрају да је европски страх од тероризма оправдан, будући да је у маси тешко препознати реалне и потенцијалне верске екстремисте, они упозоравају да, чак и да нема те опасности, интеграција људи из других култура у европским земљама не би била лако остварива.
„Кад год се деси неки неред, рецимо, у предграђима Париза, види се да пројекат мултикултурализма и интеграције различитих култура у европско друштво није успео ни приближно колико би они то хтели да представе“, каже Александар Павић.
Оба саговорника Спутњика сматрају да је актуелни економски, политички и културни модел ЕУ неодржив, те да неминовно води ка судбини сличних мултинационалних структура, попут Аустроугарске, СССР-а или Југославије.
„Да ли ико међу еврократама у Бриселу може да поверује у такву будућност ЕУ? Сумњам! Они су (пре)плаћени да не верују у тако негативне историјске сценарије“, закључује Милош Кнежевић.
