Дан четврти: Врата ка Србији
Уз ограду на граници са Србијом ничу нови кампови, ограђени жицом, које обезбеђују јаке полицијске снаге. Новинари овде немају приступ. Иза ограђене капије на улазу у један од ових кампова група избеглица стоји збијена у гомили и чека инструкције.
Два полицајца пролазе са вучјацима на повоцу и одлазе у правцу шумарка у потрази за мигрантима. Сцена личи на неку холивудску Б продукцију о Другом светском рату, али овде нико не глуми. Војни камиони паркирани на улазу у кампове доприносе утиску ратне зоне.
„Мађарска влада ће сматрати Србију, Македонију и Грчку сигурним земљама, што значи да ће одбијати захтеве за азил и слати избеглице назад у ове земље. Да би то лакше спровела, изградиће велики транзитни центар где ће држати људе чим пређу границу. Тај центар ће бити отворен ка српској граници како би их лакше вратили назад“, објашњава нам касније Камиј Турнбиз из организације Солидарност са мигрантима (МИГСЗОЛ), која од почетка прати избегличку кризу и документује кршења људских права азиланата и избеглица од стране мађарских власти.
Тридесетак километара даље убрзано се ради на затварању последњих пролаза кроз које се пробијају избеглице које долазе из Србије. Довлаче се нове ролне жице која треба да оснажи већ постојеће препреке.
Уместо граничних камена на ораницама са српске и мађарске стране, две земље сада раздваја јака метална ограда. На неким деловима висе делови одеће, траг покушаја да се прескочи ограда висока више од два метра.
На једном делу на наше изненађење наилазимо на одшкринута врата. С ове стране врата је Мађарска, са оне Србија. На српској страни два младића нас опрезно посматрају. Улазимо кроз врата у Србију њима у сусрет. Питамо их одакле су, кажу из Авганистана. Чекају да прође патрола мађарске полиције да пређу на другу страну. Српска полиција је, кажу, боља од мађарске.
„Српска полиција тражи паре, али онда пусти. Траже 200 евра и онда кажу идите даље. То је добра полиција. Мађарска полиција није добра, она само хвата. Овде у Србији дате паре и пусте вас“, каже један од њих.
Две године је провео у затвору у Грчкој, у Солуну, након што је ухваћен без докумената. То је било док је на власти био премијер Антонис Самарас. Када се у јануару променила влада и на његово место дошао Алексис Ципрас, пуштен је из затвора.
„Ципрас је јако добар, Самарас није“, каже наш саговорник. У затвору је, каже, било пуно Пакистанаца, Авганистанаца, Сиријаца…
„Сиријце пусте после два, три месеца, а према Пакистанцима и Авганистанцима су много строжи, држе их и по годину, две.“ Где иде? „ У Шпанију, тамо имам породицу.“
Враћамо се у Мађарску истим путем, кроз одшкринута врата. У селу са друге стране жичане ограде мештанин продаје алеву паприку. Ограда, каже, ништа не мења.
„Исти број људи прелази као и пре него што су подигли ограду, око 150 дневно прође кроз наше село.“ Мештани помажу онима који од њих затраже помоћ. „Дајемо им воду, показујемо пут, куда да иду. Никога не дирају“, додаје, као да жели да их оправда.
На ауто-путу за Будимпешту избеглице ходају у мањим групама, некада по двоје, троје. Пред њима су стотине километара. Аутобуси са избеглицама који повремено пролазе возе у прихватни центар Бишке, на тридесетак километара од Будимпеште, где се обавља регистрација.
Ту је почетком месеца дошло до мањих сукоба миграната са мађарском полицијом када се воз за Немачку у који су ушли на будимпештанској станици Келети овде зауставио. Неки су се рвали са полицијом, други су легли на шине са малом децом. Они који су остали у возу лупали су у прозоре и викали: „Нећемо у камп“.
На Келети је мирно након што су се полицијски кордони повукли пре десетак дана. Миграната је овде мало, ништа налик гужви од пре неколико дана, као да су одлучили да промене руту.
„Људи су као вода, не можете да их зауставите. Какву год препреку поставили, наћи ће начин да је заобиђу“, пада ми на памет Кемалов одговор на питање шта ће бити када Мађари затворе границу.
Крај
