Због миграција током ратова, ембарга, бомбардовања и транзиције, ратни војни инвалиди далеко су од фокуса државе, што је апсурд, јер је држава директно одговорна за њихово стање. Административне баријере су непремостиве, процедура за набавку ортопедских помагала компликована. На сваких неколико година пацијенти морају пред комисију да би, како кажу, доказали да им у рату изгубљена рука или нога није поново нарасла.
Посебно их љути то што су изједначени са цивилним жртвама рата, које су се на месту несреће задесиле случајно, а они су свесно кренули у ризик, бранећи државу.
Хероји су заборављени
После НАТО бомбардовања 1999. године, само из чувене 250. Ракетне бригаде ПВО која је оборила „невидљивог“, изашло је тринаест рањених војника и официра. Четворица су тешки војни инвалиди. Хероји су заборављени.
Генерал-мајор Мирослав Лазовић, ратни командант 250. Ракетне бригаде ПВО, која је одликована Орденом народног хероја, данас је председник Удружења ратних и мирнодопских инвалида Србије. Његова јединица је оборила невидљиви авион Ф-117А. Оборили су и Ф16 и Б22. По одласку у пензију, командант се, као педесетпостотни инвалид, одлучио за хуманитарни рад, то је видео као своју нову дужност.
„Данас је на сцени незнање, морате сваког дана да се борите за своје основно право. Покушавамо да помогнемо људима да регулишу свој статус, њихове ране не застаревају, али често немају потребну документацију. Сада им помаже адвокат Удружења, приликом регулисања социјалног статуса, права на ортопедска помагала или стан. А највећи проблем је неинформисаност“, каже генерал Лазовић.
Ни однос људи које ратни хероји свакодневно срећу није другачији, додаје Лазовић, уз констатацију да је најтежи живот у Београду, који има посебан став, који Србији не приличи, јер у мањим местима људи се према ратним херојима односе са поштовањем.
„У Рачи сам ишао улицом са колегом у колицима, тамо дечаци не протрче поред нас, већ стану и поздраве, то даје наду. Ми немамо традицију, све смо изгубили, предуго траје овај кошмар у коме се налазимо, људи су изгубили део себе. Нико не чини ни најмањи напор да полако врати ту традицију. Нама је све потреба дневне политике. Живимо само од данас до сутра“, са жаљењем констатује Лазовић.
Шок руских ветерана
Удружење је члан Светске федерације ветерана, у контакту је са 127 земаља-чланица. Ветерани из Јарославља тражили су и дошли у Србију. Делегацију је предводио председник асоцијације у тој регији, народни херој Алексеј Чагин.
„Пријатно сам изненађен првим сусретом, мислим да су они били шокирани доласком у Србију и оним што смо им показали. Били су наши гости у Београду, а после тога ишли у Врдинк на опоравак. Господин Чагин је имао прилику да након тога још два пута борави код нас, недавно смо заједно били у Ивањици, јер је Ростов из Јарославске области побратимљен са тим местом. Драго нам је што сарадња сада превазилази ниво папирологије и разговора. Ускоро би наши људи могли у Русију на лечење, и обрнуто“, каже Лазовић.
Удружење ће за две недеље у Москви потписати уговор о сарадњи, а посету на највишем нивоу обележиће и предавање генерала Лазовића на Академији за ПВО Војске Руске Федерације.
„Са великом радошћу очекујем те разговоре. Њихова помоћ ће нам добро доћи. Видим да и њима то пуно значи, осим нашег искуства, интересују их и закони, они раде другачије. И ми ћемо можда моћи да ублажимо део њихове патње“, додаје генерал.
Посета је војним инвалидима посебно важна због решавања проблема ортопедских помагала, сада су ослоњени само на једну фирму из Хрватске која се тиме бави. Биће то само један од добробити сарадње са војском земље са великом традицијом, која своје хероје поштује.