Европска унија је постигла договор о расподели избеглица како би избегла катастрофу.
Према споразуму министара унутрашњих послова „двадесетосморице“, 120.000 избеглица из ратних подручја Сирије, Ирака и Еритреје моћи ће да остане на територији Уније.
Остале ће вратити назад, у земље из којих су дошли.
Договор је постигнут већином гласова, а не консензусом. Против су биле Чешка, Словачка, Румунија и Мађарска, док је Финска остала уздржана. Пољска, која је била на првој линији земаља које се противе прихватању избеглица, ипак се приклонила већини. Чешки премијер Бохуслав Соботка, чија земља се противи квотама, изјавио је да „Европа не сме да се распадне због мигрантске кризе“.
Поделе су, међутим, веће него икада. „Ово је најгора криза коју сам видео у двадесет година дугој каријери“, изјавио је новинарима у Бриселу један дугогодишњи дипломата.
Према последњим проценама Међународне организације за мигранте, 473.800 особа — од којих су 40 одсто Сиријци — ушло је у Европу преко Медитерана од почетка 2015. године, наспрам 207.000 у 2014. години. Сваке недеље број миграната расте, и нико не очекује да ће се та тенденција променити. Шта ће бити са њима? Да ли ће се њихов пут зауставити на границама ЕУ?
Циљ Европске уније је да их задржи што даље од својих граница, и у том циљу ће њене чланице повећати помоћ коју шаљу суседима Сирије и агенцији Уједињених нација за избеглице.
Међу сложеним узроцима који су покренули избеглице са Блиског истока ка Европи, у које спада и турско бомбардовање Курда и бомбардовање америчке коалиције у Сирији, јесте и одлука ЕУ да смањи средства за финансирање хуманитарних организација које су се бринуле о избегличким камповима у Сирији и око ње, у којима су услови такви да објашњавају овај нови егзодус.
То је у уторак признала и Федерика Могерини, шеф европске дипломатије. „Зашто избеглице сада долазе у Европу? Један од разлога је што су хуманитарним организацијама на терену последњих месеци умањена средства“, рекла је она.
Супротно широко распрострањеном уверењу, Европа не подноси највећи терет избегличке кризе, већ су то суседи Сирије — од почетка рата 2011. године, четири милиона Сиријаца је напустило земљу. Свега десет одсто тих људи се склонило у Европу, а највећи део је отишао у Турску, Либан и Јордан. У Турској је, рецимо, два милиона избеглица из Сирије, а у Либану 1,1 милион — на само четири пута више становника. Француска је, поређења ради, од почетка године примила 6.895 избеглица.
Нове одлуке Европске уније су сасвим у складу са овим очигледним недостатком солидарности, и супротне прогнозама демографа — да мигранти дугорочно могу само да донесу бољитак европском континенту.
„Ово је криза политичке воље комбинована са недостатком европског јединства“, поручио је у среду Антонио Гутереш, високи комесар Уједињених нација за избеглице. „Када је 1956. године 200.000 Мађара пребегло у Аустрију и Југославију, не само што су их дочекали на одговарајући начин, већ је брзо спроведен и програм за њихово размештање — 140.000 људи је распоређено у друге земље. Ако је то било могуће тада, могуће је и сада“, написао је Гутереш у саопштењу.
Поједине европске земље преузеле су иницијативе како би одвратиле мигранте од намере да се упуте ка њиховим границама. Мађарска је, на пример, платила оглас у либанским новинама, с упозорењем избеглицама да ризикују затвор уколико уђу илегално на њену територију. Пре ње, исто то је урадила Данска, која је преко локалне штампе на Блиском истоку поручила да је пооштрила законе за улазак на своју територију.
Подизање бодљикаве жице и постављање полиције и војске на границу са Србијом завршило се на појединачном дизању обрва; критике упућене Мађарској брзо су изгубиле оштрицу, јер се многи европски лидери заправо слажу са оценом мађарског премијера Виктора Орбана да Грчка не чини довољно да заштити границе Уније. Они такође деле уверење да је добродошлица, коју је Ангела Меркел упутила избеглицама, била једностран и погрешан потез.
Слике из избегличких кампова на северу Француске, у којима полиција поставља бодљикаву жицу и воденим топовима растерује мигранте, подсетиле су Европу да је критика репресивне политике мађарских власти лицемерна. Најновије мере, о којима је постигнут договор у Бриселу, стижу прекасно — Европа се затвара, и то у тренутку када је стотине хиљада људи на путу ка њеним границама.
Србија би могла да буде колатерална жртва овакве политике.
