„Србија ће прихватити на захтев државе–чланице ЕУ, и без посебних формалности, осим оних које предвиђа овај споразум, било ког држављанина треће земље или лице без држављанства које не испуњава услове за боравак или настањене на територији државе–чланице, уколико је доказано или је веродостојно претпоставити:
- да лице поседује или је у време уласка поседовало важећу визу или дозволу боравка издату од стране Србије
- да је на незаконит начин ушло на територију државе–чланице ЕУ, након што је боравило или било у транзиту кроз територију Србије“.
Управо на основу ове клаузуле Споразума о реадмисији, ЕУ има правни основ да држављане трећих земаља и лица која не испуњавају услове за добијање азила у државама–чланицама ЕУ, врати у Србију, а Србија је дужна да та лица прихвати. Услов је важећа виза или дозвола боравка у Србији односно доказивање чињенице да је лице које се враћа у Србију, претходно боравило или било у транзиту кроз нашу земљу.
Споразум о реадмисији који сада представља правни основ за враћање избеглица у Србију потписан је 2007. године, истог дана када су грађанима Србије омогућене визне олакшице. Тај споразум такође је и део недавно потписаног ИПАП документа којим се НАТО између осталог овлашћује за контролу и надзор прихваћених обавеза.
И то су правне чињенице, факти на основу којих портпаролка ЕУ темељи своју тврдњу да све земље ЕУ могу у Србију враћати имигранте из трећих земаља, који не добију азил у ЕУ.
Србија oтпочеткa има више него благонаклон однос према питању мигрантске кризе која потреса Европу.
Због хуманог и емпатичног става, саосећања са болом оних који су приморани да напуштају своје домове, доспела је у жижу светских медија. И то не више као „лош момак“… Напротив, Си-Ен-Ен, али и многи други водећи светски и европски листови пуни су хвале за однос Србије према избеглицама.
Слика српског полицајаца који у наручју држи малог Сиријца обишла је свет!
Широм смо отворили врата и на тај начин омогућили боравак, односно транзит кроз Србију и тако испунили услов да све оне које смо у међувремену дочекали и испратили, ЕУ уколико их одбије за азил, врати у Србију.
Неспорно је такође да је у тренутним околностима веома незахвално и тешко бавити се овим питањем, а да истовремено одмах не будете квалификовани као ксенофоб, неосетљив на људску несрећу и на судбину милиона који беже из ратом разорених подручја.
И несумњиво, није лако правилно се поставити у сложеној ситуацији, највећој европској кризи и историјској сеоби народа која нам се одвија пред очима.
Ипак, заштита државних интереса, свест о последицама примене потписаних међународних уговора и заузимање правилног курса морали би да имају приоритет и да буду много важнији од хвалоспева и тапшања по рамену.
И док још има времена, у светлу садашњих околности, ваљало би, ако има простора, хитно порадити на ревидирању преузетих обавеза или, иако се статус сигурне земље не помиње као кључна ствар, инсистирати на аргументу да Србија није сигурна земља за држављане трећих земаља који су избеглице, већ за њене држављане којима је одбијен захтев за азил у земљама ЕУ.
