Неки се шале да хрватске власти нису успеле да се снађу са избеглицама, јер нису навикле да оне иду у том смеру.
У Хрватску крећем аутомобилом са хрватским регистрацијама. На „ничијој земљи“ налази се између 500 и 1.000 избеглица и миграната. Ограђени су и чувају их јаке хрватске полицијске снаге, али све је мирно. Околна кукурузишта им служе као пољски тоалети.
На српској граници нема проблема, на хрватској нешто дужа контрола, младу припадницу хрватске пограничне службе занима разлог моје посете. Није јој јасно ни зашто нисам ушао у Хрватску на Батровцима, највећем граничном прелазу између две државе, када већ тамо имам лупљен печат.
„Био сам дошао српским колима“, одговарам и сваки даљи разговор постаје сувишан. Схватила је да сам се снашао и заобишао „блокаду“ — са српским пасошем и српским таблицама се не може у хрватску. Ако се иде колима страних регистрација, онда српски пасош није сметња. Таква је најновија одлука хрватске владе.
Одмах одлазимо до железничке станице у Товарнику која је на самом почетку избегличке кризе у Хрватској била претворена у привремени прихватни центар. Сада тамо нема никог, само шатор, покретни тоалети и слике несталих избеглица на оградама сведоче да су до пре неки дан овде биле смештене избеглице и мигранти.
Они се у Хрватској прикупљају на неколико тачака, најзначајније су оне у местима Товарнику и Бапској, и затим се аутобусима приватника или комбијима хрватске полиције шаљу у званични прихватни центар у Опатовцу.
Јуче их је у тај центар стигло око 9.000, двоструко више него што Хрватска, према речима премијера Зорана Милановића, може да прихвати. Стићи ће их толико и данас и сутра и у свим данима који долазе. Врло је могуће да ће се тај број и повећати.
Према речима младића Џонаса, главног оперативца невладиних хуманитарних организација из Хрватске и Европе у Опатовцу, у кампу није све најбоље организовано и координација волонтера, како између себе тако и са припадницима хрватских служби, није најбоља.
„Има много волонтера, они раде много и напорно, али то мора да се побољша“, истиче Џонас.
Задовољан је радом хрватских власти, које су кооперативне у раду са хуманитарним организацијама. Према Џонасовим речима, припадници хрватских служби су смирени и добро се носе са целом ситуацијом.
И поред лошије организованости у кампу, нереда и инцидената нема. Избеглице и мигранти стално пристижу. Стају у две колоне и чекају свој ред да уђу у камп, одакле ће их одвести у различитим правцима. Једне ка Белом Манастиру и граници са Мађарском, друге ка Загребу и граници са Словенијом.
У групама које непрекидно стижу, има и породица са децом и појединаца који су на тај пут кренули сами и група младих мушкараца између 20 и 30 година.
„Ја сам Шарам. Долазим из Сирије. Напустио сам је због рата. Деца умиру, гладовали смо. Имао сам много проблема да дођем до Хрватске. Био сам у ситуацији да три дана ништа нисам јео и пио. Идем у Немачку“, говори ми један младић, који је члан управо једне такве групе.
Занимљиво је да баш нико од 200.000 људи, колико их је прошло кроз Србију, и близу 60.000, колико их је прошло кроз Хрватску, нема папире и да су свима уништени у рату или да због рата нису могли да их понесу!
Пре десетак дана видео сам групу Бангладешана који су из Србије улазили у Хрватску. Рекли су ми да су радили у Сирији и да су због рата морали да напусте ту земљу.
Ових дана видео сам и косооке људе међу избеглицама, као и људе које по физиономији не можете сврстати међу Арапе, односно Сиријце и Ирачане. И наравно, свако кога питате одакле долази одговара да је из тих земаља, евентуално из Авганистана.
Јуче је у источној Хрватској по подне и увече падала права јесења киша и умногоме отежала кретање избеглица, и рад полиције, хуманитарних радника и волонтера на прихвату избеглица. И за данас најављују кишу. Шта ће се десити када почне да пада снег? Да ли ће остати у Хрватској и Србији?
