Совјетска влада одлучила је да започне производњу железничких комплекса наоружаних балистичким ракетама 1969. године, као одговор на америчке нуклеарне подморнице. СССР је имао 12 оваквих композиција са по три ракете и то је било ефикасно и застрашујуће решење. Возови су се кретали по железничком систему широм земље, личили су на обичне теретне возове, а могућност сателитског надзора сведен је на нулу.
Због тога што је било немогуће одредити са ког би места могли испалити ракете, названи су „возови смрти“ или „фантомски возови“.
Русија је 2005. демонтирала возове, а десет година касније обновила је пројекат.
Један од званичника руског војно-индустријског комплекса Виктор Мураховски објашњава предности нуклеарних возова идуће генерације.
„Нема потребе за специјализованим возилима. У потпуности се поклапају са постојећим параметрима вагона и стога ће бити у потпуности скривени од непријатељског надзора. Осим тога, систем ће омогућити лансирање било где дуж пруге, за разлику од претходног система, који је захтевао посебне услове“.
Нови систем, под радним називом „Баргузин“ биће у стању да понесе шест балистичких ракета.
Стара верзија воза била је у стању да поднесе нуклеарну експлозију свега неколико стотина метара далеко од њега. Овај воз могао је да аутономно функционише до месец дана, а дневно је могао да пређе до 1.000 километара.
