Што се првога тиче, колико је истине изрекао види се већ и када се само летимично погледа ситуација у Авганистану, Ираку, Либији, Украјини, Сирији… и свим осталим државама благословеним америчком демократизаторском интервенцијом. А шта је са америчком економијом? Званични подаци из САД показују да ни истинитост овог Обаминог исказа (снажна економија која расте) није на много вишем нивоу.
Прошле недеље објављени подаци америчког државног Бироа за статистику (U.S. Census Bureau) показују, наиме, да је после седам година опоравка и раста америчке економије о којима Обама говори — од светске економске кризе 2008. године — број људи који живе испод границе сиромаштва у САД повећан за чак 9.381.000, скочивши са 37.276.000 Американаца из 2007. године на чак 46.657.000, или 14,8 одсто укупног становништва САД у прошлој, 2014. години. Поређења ради, такође према америчким подацима и методологији обрачуна (извор: CIA World Factbook), испод линије сиромаштва у Србији је 2013. живело 9,2 одсто становништва, а у Русији 11 одсто.
Сиромаштвом су у САД нарочито угрожена деца испод 18 година старости; њих чак 21,1 одсто живи испод границе сиромаштва.
Обама говори истину само када говори о 10 одсто најбогатијих Американаца; једино су њихови приходи порасли у односу на 2007. годину (за око 1,5 одсто) док је „преосталих“ 90 одсто сасвим другачије среће, с падом прихода између скоро два одсто (наредних 20 одсто најбогатијих) па до чак скоро 12 одсто пада прихода најсиромашнијег слоја становништва у односу на претходну економску кризу.
Просечни приходи по америчком домаћинству, који су почели да се стрмоглављују 2008. године, наставили су да падају, и сада се налазе на нивоу на коме су били пре далеке 1989. године. Упоредо, настављен је тренд — започет 2000. године и убрзан 2008. — пада укупног броја запослених у САД (са 67 на испод 64 одсто радно способног становништва) и последичног константног раста задужености америчких домаћинстава. Све то је довело до пада брзине протока новца у САД на историјски минимум, при чему је овај податак — израчунава га амерички ФЕД од краја педесетих година прошлог века — значајан зато што представља показатељ животног пулса америчке економије.
А истовремено, упркос свим овим показатељима стања у реалној економији, вредност америчке берзе, после пада из 2008. године, непрестано расте.
Како ће се завршити ово мимоилажење стварног живота и берзе, уз пратећи (и последични) раст социјалног раслојавања у Америци? Не баш добро, судећи по упозорењу милијардера Карла Ајкана, кога је „Тајм“ својевремено назвао „господаром свемира“, а који је ових дана упозорио: „Бог зна куда ово води. Веома је опасно, и може се завршити катастрофално“.
И не би требало да буде превелико изненађење ако се заврши сасвим ускоро. Јер, како је прошлог месеца упозорио Лери Самерс, бивши амерички министар финансија, „као и у августу 1997, 1998, 2007. и 2008, можда се налазимо у раној фази веома озбиљне ситуације“. С тим што је сада, ако се може веровати Демијану Мекбрајду, специјалном саветнику британског премијера Гордона Брауна у време кризе 2008, ситуација „још 20 пута гора“ него што је била у ранијим кризама, јер „сваки дан продужавања ере јефтиног позајмљивања“ — каматне стопе водећих светских централних банака близу су нуле још од 2008, што се никада до сад није догодило — „само значи да још више зајмова неће бити исплаћено када стварни крах коначно дође…“
