Анкетним одбором на анкетни одбор. Посланички клуб Демократске странке затражиће формирање анкетног одбора у Скупштини Србије који би требало да испита чињенице о прислушкивању лидера ДС-а Бојана Пајтића, најавио је посланик ове партије Драган Шутановац. Такође, шеф посланичке групе Српске напредне странке у Скупштини Србије Зоран Бабић најавио је да ће та странка упутити захтев за формирање скупштинског анкетног одбора који ће се бавити „криминално-мафијашким радњама тог светог кумовског тријумвирата — Пајтић, Шутановац и Стефановић“.
Од увођења вишестраначја у Србији, пре 25 година, до данас, било је формирано приближно исто толико анкетних одбора у парламенту. Међутим, њихов реални учинак је готово ништаван, јер или нису поштовани закључци тих одбора или одбори нису до краја ни извели закључке.
Алат у рукама опозиције
Анкетни одбори су, како нам појашњава Милан Јовановић, професор Политичког система на Факултету политичких наука у Београду, ад хок радна тела скупштине која бивају формирана у посебним ситуацијама кад парламент нађе за сходно да истражи неку тему која изазива позорност и велике спорове у јавности. Јовановић додаје да је анкетни одбор механизам који се у парламентарним демократијама користи од стране опозиције чешће него од стране власти.
„Опозиција то користи из два разлога. Први је као начин додатне контроле рада власти, а други је у ствари чисто политички, односно настојање да се дискредитује власт и покаже јавности да власт није предузела неке мере за које опозиција, у конкретном случају, сматра да их је требало предузимати“, конкретизује професор Јовановић.
У различитим политичким културама различити анкетни одбори имају различиту улогу, констатује за Спутњик уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић. Негде су, додаје, практично непознати, а негде имају велику специфичну тежину.
„У Србији су анкетни одбори релативно безначајна ствар. Ако и имају одређени значај и тежину, онда то имају пре у маркетиншком и медијском смислу. То је увек медијска атракција. Наравно, у зависности од процене власти и оног ко контролише већински медије зависи колики ће одјек рада појединог анкетног одбора бити“, појашњава свој став Вукадиновић.
Од 9. марта до данас
Први анкетни одбор у новијој политичкој историји Србије био је после демонстрација 9. марта 1991. После њега су, али је питање да ли због самог одбора, тадашњи директор државне телевизије Душан Митевић и министар полиције Радмило Богдановић поднели оставке.
Касније су уследили анкетни одбори о пословању „Дафимент банке“, убиству министра одбране Павла Булатовића, атентату на Вука Драшковића на Ибарској магистрали, онда о афери прислушкивање и спору ДС-а и ДСС-а, затим о пословању ЕПС-а, дуванској мафији, продаји фабрике „Књаз Милош“…
А готово исто толико је било и захтева за формирање анкетних одбора попут оног „Делта Холндигу“, паду војног хеликоптера, раду РТС-а…
Недовољно ефикасни, а ипак…
Професор Милан Јовановић је сагласан да су резултати оволиког броја анкетних одбора веома слаби јер се нису завршавали онако као што се од њих очекује: истрагом свих елемената и показивањем у њима да има основа за деловање институција.
Анкетни одбори требало би, према мишљењу Ђорђа Вукадиновића, да резултирају било скидањем сумње са оних због којих је одбор сазван или пак покретањем или давањем подстицаја истражним органима и званичним правосудним органима да ту ствар процесуирају. Али, додаје, у Србији се углавном не дешава ни једно ни друго.
Уредник Нове српске политичке мисли додаје како ни медијско-политички ефекат није сасвим безначајан, јер би иначе неке теме биле скрајнуте на маргину.
Што се мањкавости резултата ових одбора тиче, не постоји утемељен и дефинитиван теоријски став о томе шта би могло да се предузме па да се та ситуација поправи. Прва ствар је, сугерише професор Милан Јовановић, да се та институција не злоупотребљава, било од стране власти било од стране опозиције, али је то, како каже, немогуће очекивати у парламентарном систему. Решење би, евентуално, било да јавност каже свој суд о томе.
