После распада Отоманског царства Француска је добила део територије на источној обали Средоземног мора, данас познат као Сирија и Либан. Границе Сирије формирала је француска колонијална администрација. Унутар ових граница нашло се неколико национално-етничких и религиозних група које су биле у непријатељским односима.
Сунити чине већину становништва овог региона. Једна од мањинских група која је ушла у новостворену државу били су муслимани-алавити, чија се гностичка религија веома разликује од шиитског и сунитског правца ислама и има више заједничких црта с хришћанством. Сунити су дуго прогањали алавите као јеретике. Како би заштитили себе и своје породице алавити су почели да ступају у службу у француској колонијалној администрацији и армији коју је Сирија формирала уз дозволу колонијалних власти.
Сиријска армија је 1963. успоставила контролу над земљом. Када је на власт 1970. године дошао Хафез Асад, у владајућим круговима у Сирији доминирала је алавитска мањина. Семе непријатељства било је посејано када се сиријска армија умешала у тадашњи грађански рат у Либану на страни хришћана. То је коначно учврстило сунитско становништво у Сирији у мишљењу да су чланови владе јеретици и одметници.
„Арапско пролеће“
На зиму 2010. године широм арапског света организована је серија протеста и демонстрација. Неки од њих довели су до свргавања актуелних влада. Услед оружаних устанака који су изникли из масовних протеста, дошло је до државних преврата у Либији, Јемену, Тунису и другим земљама. У Египту је световну владу председника Хоснија Мубарака свргнула радикална религиозна организација „Браћа муслимани“, коју је Руска Федерација прогласила терористичком организацијом.
У Сирији су „Браћа муслимани“ организовали тајне акције против владе Асада и партије „Баас“ средином седамдсетих година.
На таласу протестног „Дана гнева“ у Египту, који су организовали радикали у марту 2011. године, у јужном сиријском граду Дера почели су протести уз позив да се свргне председник Башар Асад с алавитима. Учесници протеста запалили су зграду локалног одељења партије „Баас“.
Развој догађаја
У априлу 2011. године у сиријским градовима Дамаск, Алеп и Дера сукобили су се демонстранти и полиција. Погинуло је 112 људи. У јулу су сунити који су дезертирали из армије формирали Слободну сиријску армију.
„Неопходна нам је помоћ како бисмо свргнули актуелну власт и ослободили се од екстремистичких организација. Ми смо против тероризма, против масовног покоља. Не желимо да убијамо људе који подржавају владу, јер су они Сиријци. Сматрамо да екстремистима нема места у нашој земљи. Када оде председник Башар Асад, у Сирији неће бити места за исламисте“, изјавио је представник Слободне сиријске армије Фахад ел Масри.
Земље Европске уније практично су истовремено стале на страну опозиције, уводећи низ санкција против сиријског руководства. На пролеће 2011. године уведена је забрана испоруке оружја Сирији.
После почетка сукоба владиних снага и опозиције на јесен 2011. године у Турској су политички емигранти формирали Сиријски национални савет, у којем су се нашли и „Браћа муслимани“.
Наредне зиме САД су Националну коалицију опозиције прогласиле за легитимног представника становништва Сирије.
Без обзира на саопштења опозиције о супротстављању како влади тако и исламистима, 2013. године у земљи се појавила база терористичке организације Исламска држава.
Хемијско оружје
Крајем августа те године у низу арапских и западних издања која подржавају сиријску опозицију појавиле су се информације о примени хемијског оружја у предграђима Дамаска. Медији су, позивајући се на сведочанства очевидаца, писали да је владина армија применила нервно-паралишући гас сарин. У нападу је погинуло око 1.200 људи.
Председник САД Барак Обама ускоро је донео одлуку о испоруци војној помоћи сиријској опозицији. Испорукама оружја прикључила се и Европска унија, саопштивши да ће се оружје користити „само за циљеве заштите цивила“.
Истрага коју је спровела мисија УН потврдила је само чињеницу о хемијском нападу. До данас нема веродостојне информације о томе која је од сукобљених страна употребила гас.
У септембру 2013. године, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров и амерички државни секретар Џон Кери постигли су договор о уништењу целокупног хемијског оружја у Сирији. Последњи контингент забрањеног оружја извезен је из земље 23. јуна 2014.
Генерални секретар УН Бан Ки Мун изјавио је да су на територији коју контролишу опозиционе снаге пронађена два контејнера са сарином.
Убрзо пошто је Генерална скупштина УН одобрила резолуцију о Сирији, коју су припремиле Саудијска Арабија и Катар, на страни владине армије у борбена дејства се укључила шиитска организација Хезболах.
У септембру 2014. тринаест исламских организација које улазе у састав Сиријске слободне армије одбиле су да признају власт руководећих органа опозиције и позвале су све противнике председника Башара Асада да се уједине на основу ислама.
Калифат
Терористичка организација Исламска држава Ирака и Леванта образована је спајањем ирачког и сиријског крила Ал Каиде и укључила се у сукоб 2013. године, на страни снага које се супротстављају влади.
После офанзиве с територије Сирије на западне области Ирака прошлог лета борци Исламске државе су успели да освоје неколико градова, укључујући Мосул, други по величини ирачки град.
ИД је раширила свој утицај на регион површине Велике Британије. Двадесет деветог јуна прошле године на овим територијама проглашен је калифат на челу с лидером организације Абу Бакром ел Багдадијем.
У септембру 2014. Барак Обама је изјавио да ће позиције бораца бити бомбардоване, али да се не планира копнена операција. Ради борбе против Исламске државе под окриљем САД образована је међународна коалиција од 60 земаља.
Напади САД и њихових савезника извођени су без сагласности са званичном владом Сирије у Дамаску. Годину дана после стварања коалиције многи војни стручњаци и политичари су изјавили да је њена делатност дала веома скроман резултат.
Према подацима Пентагона од 29. септембра ове године, Сједињене Државе и њихови савезници извели су 56.819 борбених полетања и 7.162 ваздушна удар по позицијама ИД: 4.583 у Ираку и 2.579 у Сирији.
„Резултати коалиције у борби против ИД веома су скромни. Налети авијације (више од 5.000 ваздушних удара који су, према званичним подацима, уништили 655 циљева) у поређењу с операцијама специјалних пододреда (на пример, амерички специјалци су ликвидирали у мају ове године Абу Сајафа који је распоређивао финансијска средства ИД) нису зауставили експанзију терориста), саопштило је у септембру Министарство иностраних послова Русије.
„Борци настављају да шире ’калифат’ како у Сирији тако и у Ираку. Растуће незадовољство због ваздушних напада коалиције, који не пролазе без цивилних жртава, повећавају број локалних житеља који саосећају с екстремистима и који желе да им се придруже“, наглашено је у том министарству.
Русија је више пута наводила да је за борбу против растуће претње од тероризма неопходна сарадња земаља у региону, а не повремени ваздушни напади без подршке и веродостојних информација о циљевима на земљи.
„Покушавамо да створимо некакву координациону структуру. Лично сам о томе информисао председника Турске, краља Јордана, Саудијску Арабију“, рекао је у интервјуу америчким телевизијским каналима Пи-Би-Ес и Си-Би-Ес председник Русије Владимир Путин уочи наступа на Генералној скупштини УН.
