Шта се оно, шта се оно на Динари сјаји, ево Срби, ево Срби раде нам о глави. Ој свијетла мајска зоро, 'оће ли нас Србија на миру оставити скоро. Низ поље бабо иду Срби, великосрпске пјесме бабо пјевају. Ове парафразе хрватских, црногорских и босанских стихова, иако личе на шалу, представљају стварност спољне политике држава са којима се Србија граничи. Али, намењену унутрашњим приликама и односима.
Наиме, сведоци смо да већ недељама хрватска политичка сцена и рејтинг чак и левих снага зависе од степена оптужби на рачун Србије. Сумњичења, напади и упирање прста у Београд, нису само тренутни маркетиншко-политички тренд Загреба, већ долазе као рачун за струју, сваког месеца. Што се више код њих троши, преко Дунава испостављају већу цифру, тако да кажемо.
Из Федерације БиХ такође се, осим кад Ивица Дачић пије еспресо уместо кахве на Башчаршији, могу чути изјаве које иду од опаски да званични Београд недовољно утиче на кооперативност председника Републике Српске Милорада Додика, па до тежих замерања која се могу свести на: Србија својим чињењем директно утиче на стабилност БиХ.
Најбољи је стари рецепт
Што се тиче Црне Горе, тачније тамошњег режима, свакоме је одвећ јасно да се одржава и поене и донације добија првенство на конто Србије. Подгорички главар је постао прихватљив западни партнер јер је државној заједници са Србијом поодавно рекао „не“, а колико ономад такозваном Косову „да“.
Сад би ваљало, планирају у Подгорици, ући у НАТО, продужити мандате још коју годину и мало одморити. Међутим, у народу се — како на мору тако и по брдима — накупило толико једа, јада, незадовољства и горчине па морају да се лате старог рецепта. Тако црногорски режим протесте опозиције не гледа као израз грађанског бунта већ као инсталацију из Србије.
Чуш, све би доље било ка‘ ратлук с орасима да није десничара из Београда који немају преча посла него да у Црној Гори изазивају хаос.
О Мађарима и њиховим бодљикавим жицама да и не причамо, јер ту бедастоћу цео свет види. Шта ће тај свет видети на сутрашњој утакмици фудбалских репрезентација Албаније и Србије чини се да брине све осим албанског премијера Едија Раме. Он, наиме, као да има спремну изјаву, само мења датум објаве.
Кад немаш решење — кажи Србија
И Македонци притиснути одозго од Бугара, одоздо од Грка, а унутра од Албанаца и терориста, имају обичај да повремено свале кривицу на Србију или затворе неког великодостојника Српске православне цркве.
Бугари су се о свом јаду забавили — хтели би са Русима а терају их са Американцима — па тренутно нешто много не замерају Србији. Али, чудни су путеви вашингтонски.
Иако имају обичај да кажу како само са Црним морем и Србијом нису имали сукоба, Румуни знају на који и на какав начин су ушли у Европску унију, па не треба да изненади ако се спорадични дим о њиховом признању такозваног Косова претвори у ватру. Оправдање ће бити да је то реалност, а суштински ће све бити због реалности румунских политичких и економских прилика.
Дакле, хвала свевишњем што Србија постоји. Да ње нема избори у државама са којима се она граничи били би или громогласна тишина или револуција, јер је грађански бес тешко каналисати и празне новчанике напунити. И зато: крива је Србија. За шта год и како год. Поготову у државама насталим распадом бивше Југославије.
А сад нека пјевају. Мада, ко мисли није му до пјесме.
