Душан Симеоновић, који је у два мандата био амбасадор у Либији, а један мандат је провео у Египту и сада је члан Форума за међународне односе, ситуацију у Либији описује као катастрофалну, док је Египат стабилизовао унутрашње прилике.
„Египат је, на неки начин, стабилизовао ситуацију, али не потпуно, доласком маршала Сисија на власт. Познато је да је египатска војска, по бројности десета у свету, увек била ослонац стабилности, безбедности и интегритета Египта“, каже Симеоновић.
У Либији је стање сасвим другачије због мешања страног фактора за који је, сматра Симеоновић, било најважније свргнути Гадафијев режим и овладати либијском нафтном индустријом. Запад није имао концепт ни визију шта урадити са Либијом после Гадафија. У Либији постоје две владе — једна непризната, у Триполију, за коју се везују разне исламистичке групе, па и Исламска држава, и друга призната, са седиштем у Бенгазију, која нема државну инфраструктуру.
Сирија је веома битна и за Русију и за Запад, сматра Симеоновић. У сиријском случају главну улогу не игра нафта већ њен геополитички положај.
„Постоји једна флоскула на Блиском истоку која каже да нема рата без Египта и нема мира без Сирије. Ситуација у Сирији је веома сложена због њеног верског и етничког састава који личи на леопардову кожу. Не постоји ниједно место у коме живи етнички јединствено становништво. Они су веома етнички и верски помешани, тако да би сви покушаји да се Сирија подели водили у још дубље крвопролиће“, каже Симеоновић.
Према његовим речима, Сирија се тренутно налази између чекића и наковња — између традиционалних интереса Запада и Русије, а пре тога СССР-а. Он подсећа да је Сирија почетком прошлог века била у интересним сферама Велике Британије и Француске, које су после Првог светског рата и исцртале карту Блиског истока, а касније Сједињених Америчких Држава, које су потиснуле интересе друге две западне силе. Русија је базе у Латакији и Тартусу наследила из времена Хладног рата. За њу, оне су од изузетног значаја, јер представљају њен излаз на источни Медитеран.
Додатни отежавајући елементи за Сирију су то што се налази између три исламска политичка, економска и војна пола — Турске, Ирана и Саудијске Арабије. Све три силе покушавају да одреде даљи развој Блиског истока. Турска жели пад сиријског председника Башара ел Асада, док га шиитски режим у Ирану подржава, а сунитска Саудијска Арабија би такође желела да обори Асада и изврши шири утицај у региону.
За овакав развој ситуације на Блиском истоку одговорна је, према Симеоновићу, катастрофална америчка политика у Ираку.
„У потпуно девастираном Ираку догодило се да остаци ирачке армије постану зачетак Исламске државе“, каже Симеоновић.
Он даље помиње и радикалне елементе из саме Сирије и утицај исламистичких елемената из Либије.
„На једном таквом организму рађа се црни пришт у виду Исламске државе због кога имамо талас стотина хиљада миграната који иду ка Европи“, сматра он.
Европска унија нема ни визије ни снаге да реши проблем миграната, верује Симеоновић. Иако улогу Немачке у мигрантској кризи види као помиритељску, ЕУ нема заједничку политику према мигрантима, што може, према његовом мишљењу, да доведе до хаоса у Европи. За решење кризе у Сирији требало би ићи према узроцима, док ће решавање последица бити тешко, закључује Симеоновић.
