Оног момента кад су руски авиони почели да бомбардују положаје терориста у Сирији, са Запада су почеле да стижу оптужбе: Руси убили неколико цивила… Руси бране Асада… Руси, да би спасли сурови Асадов режим, не бомбардују ИД већ „умерену опозицију“… Пажњу посебно привлачи термин „умерена опозиција“, који се односи на оне опозиционаре које је Америка наоружала и обучавала за рушење власти оружјем.
Опозиција која се за власт бори оружјем? Коју наоружавају и обучавају војним вештинама стране силе? И то је легитимно? Шта је ту умерено? Количина оружја? Број убијених? Да ли је то рецепт који треба применити и у другим земљама? Чему избори ако имамо „умерену“, али добро наоружану опозицију? Или ипак организовати изборе, на којима ће победити они „најумеренији“ — тј. они који су имали најбоље војне инструкторе?
Умерено убијање
Могла би, рецимо, Русија да наоружа, а њени војни инструктори да обуче најекстремније поборнике отцепљења Тексаса од САД. За почетак су довољни „калашњикови“, а ако затреба ту су и ракете (има се, може се).
Ако даље, по аналогији са Сиријом, градимо овај фантазмагорични сценарио, могли бисмо да размислимо колико би „умерено“ било деловање америчких власти, или на који начин би то пратила слободна западна штампа. Да ли би се таква опозиција називала „умереном“ или терористичком? „Умeрени“ би могли бити они чије је оружје уперено директно на америчког председника, а терористи они који желе да потчине целу Америку.
Термин „умерена“ опозиција у оптицају је од момента кад је Америка своју помоћ противницима „тиранина“ Асада јавно обелоданила, а посебна пажња била му је посвећена и на недавном састанку Путин-Обама, када је, према изјавама присутних, Путин покушао да од свог америчког колеге чује дефиницију те иновације. Одговора, кажу, није било. Ових дана је и Лавров вратио на дневни ред то питање додавши да је један део такве опозиције, такозвана „Слободна сиријска армија“ (личи ли вам на „Ослободилачку војску Косова“?) — заправо фантомска група за коју се не зна ни где, ни против кога ратује, као ни многе друге групе сврстане у ту категорију.
Дајући с једне стране подршку Русији и размењујући с њом оперативне информације, Америка, с друге, подвргава сваки руски поступак оркестрираној критици огромног броја медија који не могу да прихвате да је руска акција легитимна (а изводи се по захтеву легално изабране власти) и који покушавају да „погоде“ шта Путин тиме жели да постигне. Ако се одбаце идеолошке разлике и годинама стваран анимозитет, и ако се размотре чињенице на терену, до одговора и не би било тако тешко доћи.
А да није било Руса?
Сједињене Државе су, желећи да свргну Асада, однеговале Исламску државу све време говорећи о борби против терориста. У тренутку кад је Русија покренула своју кампању, Асадов режим је био готово сломљен. Да није било руске акције, Исламска држава би изашла на море, загосподарила би нафтним изворима, транзитним путевима и великим бројем становника одакле би се могли регрутовати будући џихадисти. Била би то права терористичка држава.
Није на одмет знати да су границе такве државе веома близу Русији: ирачка база ИД удаљена је од Северног Кавказа мање него Москва од Петербурга. А Кавказ је и данас буре барута. Русија тамо свакодневно бије битку са огранцима Ал Каиде и не жели себи да дозволи да се идеолози калифата врате на Кавказ са својом идеологијом.
То, наравно, није све што Путин жели да постигне акцијом у Сирији, али је сигурно, један од важних циљева. Али, било би занимљиво знати шта Америка жели, за које циљеве она ратује у Сирији?
Да донесе мир држави на коју свакодневно баца тоне бомби? Да помогне сиријском народу да се избори против тиранина тако што га наоружава да се међусобно истреби? Да омогући да уместо Асада на власт дођу кољачи који пред камерама секу главе и руше све пред собом? Да не помињемо најбаналнију (а можда ипак важну) могућност да запосли америчку војну индустрију и забави народ још једном мисијом ширења најбољег поретка на свету, стварајући тако лажни утисак да је и даље господар света.
