Свака обојена револуција имала је свој корен, узрок, ток и резултате. Заједничка им је жеља за круцијалном променом, за људским слободама, владавином права и већим могућностима запошљавања, поготово за млађу генерацију, рекао је Душан Симеоновић, бивши амбасадор и члан Форума за међународне односе у емисији „Свет са Спутњиком“.
„Мислим да, уважавајући улогу Отпора, никакав преврат не би могао да се догоди без аутентичне жеље српског народа за променом. Никаква страна сила не би могла да утиче на то. Свргавање Милошевићевог режима само је потврда да је жеља за променом дуго тињала“, каже Симеоновић.
Међутим, са рушењем Берлинског зида и колапсом Варшавског пакта отворио се простор истока Европе и Блиског истока који су Сједињене Америчке Државе покушале да попуне својим политичким, економским и војним присуством. То је довело до јачања нестабилности у одређеним земљама и помоћи оним политичким снагама које су обећавале такве промене које би водиле ширењу НАТО-а ка истоку и приближавању руским границама, сматра Симеоновић.
„Све што се дешавало у Украјини и на Блиском истоку имало је за циљ приближавање и контролу руских граница према Западној Европи. Бојим се да је ово што се сада догађа на Блиском истоку настојање да се дестабилизује и сама Европа, и та дестабилизација је инспирисана од одређених центара моћи у САД“, закључује Симеоновић.
Није прејако рећи да су обојене револуције самоубиство држава, то је заправо права дијагноза, сматра Стефан Карагановић, политички аналитичар и колумниста.
Када би људи који су обманути да узму учешћа у масовном аспекту обојене револуције знали шта раде, којим циљевима стварно служе и шта ће бити последице њихових лакомислених и непромишљених поступака, никада у томе не би узели учешће, каже он.
„Све се ради под плаштом једне илузије која се састоји из привидног настојања да се изађе у сусрет аспирацијама људи које су потпуно нормалне — за бољим животом, за регулисањем њихових евентуалних незадовољстава неким објективним условима у којима живе…“, каже Карагановић.
Све то могу да буду легитимни поводи за незадовољство, сматра он, али они који мобилишу то незадовољство и усмеравају га у правцу државног самоуништења то не раде ради ширења демократије или из жеље да задовоље аспирације људи, него да их искористе ради довођења на власт гарнитуре која ће служити страном фактору који је инспирише, финансира и усмерава лажни процес који се зове обојена револуција, закључује Карагановић.
Република Српска је мета другог таласа обојених револуција, додаје Карагановић. Први покушај обојене револуције у Републици Српској завршио се изборима октобра прошле године, каже Карагановић. Са становишта оних који су је организовали, он се завршио незадовољавајуће.
„Међутим, они нису дигли руке, нису стали; био је један период предаха, прегруписања и анализе грешака које су биле почињене. Покушај револуције није успео, ни на улици, ни на бирачким местима“, закључује Карагановић.
Према његовим речима, све је спремно за други талас, чији се обриси већ виде у форми врло интензивног рада, рушилачког процеса, како каже Карагановић, једног дела политичке опозиције. Он наводи примере „аудио афере“, са наводном куповином опозиционих посланика, затим килограма злата који је председник Републике Српске наводно добио као мито од извесног руског бизнисмена, а исти образац као у Македонији и Грузији Карагановић види и у поскупљењу струје.
„Да бисте препознали процес обојене револуције, морате увек имати широм отворене очи за образац који се понавља. У Америци постоји изрека, која је у овом случају релевантна: ако се креће као жаба, ако крекеће као жаба и ако личи на жабу, онда је у питању жаба“, закључује Карагановић.
