„Србија може да се поноси својом улогом региону и као председавајућа ОЕБС-ом", написао је на Твитеру шеф британске дипломатије Филип Хамонд кога су, како и доликује, у Београду примили на „највишем нивоу" а теме разговора биле су миграције, приступање Србије ЕУ, билатерални и регионални односи.
Увек кад нас походе ЕУ званичници, наслушамо/нагледамо/начитамо се похвала Србији која крупним корацима гази у светлу ЕУ будућност. Пре 15 година, откад смо кренули ЕУ путем, од европских званичника добијамо похвале за реформе које ће од Србије направити „пристојније друштво".
За то време, доста је урађено на прилагођавању европским стандардима, али је право питање шта смо ми, и као друштво, и као грађани, добили.
Међу првима, спровели смо реформу високог школства, популарну „Болоњу“, и то у време кад су развијеније државе одустајале од тог концепта. А шта смо добили? Спровођењем „Болоњске декларације“ скраћено је време студирања,али је снижен ниво знања свршених студената. Да не причамо о поплави приватних универзитета који годишње избацују гомиле менаџера опште праксе, кадрова за којима вапи српска привреда.
Једна од најважнијих реформи несумњиво је реформа правосуђа и већ 15 година Србија улаже огромне напоре у тој области али су резултати, мало је рећи, трапави. Од 2000. године свака власт спроводила је своју реформу а свака следећа је кретала од нуле. Резултат — Србија је шампион по броју представки пред Европским судом у Стразбуру, док већи део грађана и не помишља да правду тражи пред домаћим судовима. А држава која није правна — није ни држава у савременом смислу речи.
Кад се на то дода законодавна иницијатива — број непримењивих закона које усвоји скупштина, као и мноштво закона који покривају исту област а један искључује други — изгледа да ће суд у Стразбуру морати да отвори посебно одељење за Србију.
Реформа државне управе још једна је област од суштинског значаја за грађане, у коју је скрцкано ко зна колико новца европске помоћи. А докле смо стигли? Дотле да је немогуће утврдити број запослених у државној управи а да просечан грађанин за одлазак код лекара специјалисте утроши више енергије него на решавање збирке задатака из нуклеарне физике.
С тим у вези, под покровитељством ЕУ отворене су и бројне државне, независне агенције чији би циљ требало да буде побољшање функционисања државе и смањење корупцијe. Има и функционалних агенција које раде у корист грађана, али чини се да је већини њих сврха постојања запошљавање партијских кадрова (ботова). Колико имамо државних агенција не знају ни у Влади Србије, а смисао постојања, на пример Агенције за поморски саобраћај, недокучив је обичним смртницима. А има их још…
Кад је реч о европској (бесповратној) помоћи, није се штедело ни на помоћи медијима, без којих није могућа демократизација друштва. А демократизовани српски медији су све више порнографски а све мање информативни, ријалитији су истиснули образовни програм, а озбиљне дебате замениле су необавезна ћаскања.
Кад се подвуче црта, прилагођавањем Србије европским стандардима постигло се, уместо уљуђивања државе и друштва, увећавање анархије и хаоса. Један од аксиома друштвених наука гласи да се у једној држави не могу успешно пресликати закони друге. Што се у Србији и дешава. По оној народној — нога личка, а ципела бечка.
