Значај два гола Србије у мрежи Албаније може се посматрати као здрав национални понос јер је побеђен противник који се отворено залаже за сецесију делова Србије. Свакако да овај резултатски успех представља и неку врсту правде после неправедног одузимања бодова због инцидената са дроном на првом квалификационом мечу ове две државе у Београду. Али, победа фудбалске репрезентације Србије против Албаније потенцијално је много више од спортске и политичке победе.
Величина и квалитет који ова победа доноси огледа се у нечему сасвим другом. Она је наговештај велике друштвене промене у приступу и послу и животу.
Изнад ината и мотива
Фудбал се игра 90 минута, до последњег судијског звиждука. И фудбалери Србије су га играли баш до тог последњег судијског звиждука. Нису они ни раније излазили са терена пре краја утакмице, али су у већини утакмица и у већем делу њих на том терену само били присутни. Огромна је разлика између присутности и стварног играња фудбала.
Чак и да је српске фудбалере посебно мотивисало каменовање аутобуса кад су дан раније стигли у Албанију, чак и да им је дојадила критика већине гледалаца и грађана, чак и да им је прорадио инат, па најзад чак и да је све побројано заједно условило добру игру — ипак је њихово понашање и однос својеврсна промена досадашњег обрасца. Очекивано је било да се, како спортски новинари кажу, утакмица приведе крају и да остане нерешено. Нико им не би замерио, јер нико много није ни очекивао. А и утакмица је прошла без инцидената, па би бар због тога сви били задовољни.
Међутим, у такмичарски небитној утакмици — јер је што својим нечињењем, што чињењем органа УЕФА Србија изгубила и теоретску могућност пласмана на Европско првенство — играчи дају голове у надокнадном времену. То се не дешава често.
Ова утакмица дакле — кажемо потенцијално јер ће и наредне показати да ли је у питању само спорадични бљесак или се ради о позитивном тренду — доноси промену парадигме. Из корена је промењен приступ.
Насупрот фудбалу, кошарка је таква врста такмичења где секунде, па и стотинке значе много, а српски клубови и репрезентација небројено пута су то и практично показали. Манир да се фудбалска утакмица игра и у 89. и у 90. минуту својствена је (углавном) Немцима.
Учинак а не радно време
Србија, стварно, јесте земља кошарке, али је фудбал спорт (готово) свих. Стање у фудбалским клубовима и кровној фудбалској организацији такође можемо посматрати као огледало (готово) свих. Чини се да ништа боље не осликава менталитет већине грађана Србије од њене репрезентације.
Наиме, фудбалска репрезентација Србије је екипа у којој играју не добри већ одлични појединци, али је годинама резултат те екипе слаб. Једнако као што у држави постоји подоста одличних појединаца који су врхунски професионалци у својим областима, али колективно као да шлајфујемо у месту. Фудбалска репрезентација је константно у неким квалификацијама, дакле опет једнако као и држава. И једнако се и држава и њена репрезентација одатле не мичу.
Исти играчи неупоредиво боље играју у иностраним клубовима. Као што просечан Србин неупоредиво квалитетније и савесније ради у иностранству, а у домовини од осам ујутру до три после подне само проверава прошло време. И проверава га не због бојазни да неће стићи да обави посао, већ због вишка тог времена које никако да прође. Напољу гине од посла, док у Србији важи матрица — не можеш ти мене толико мало да платиш колико ја мало могу да радим.
Честе промене тренера, замерке на председника савеза, указивања на корупцију… Нису донели бољитак. Замислимо појашњења ради да су све замерке тачне и да ни фудбалски савез ни тренери не ваљају — то никако не значи да играчи могу да забораве да играју фудбал кад обуку дрес репрезентације. Слично претходном примеру, замислимо да су све замерке на власт и власти у Србији тачне — то не спречава увек и не спречава све грађане да покажу иницијативу, да устану кад падну и да на послу стварно обављају посао.
Упрошћено речено, менталитет друштва је такав да олако диже руке од свега, да свако чудо траје три дана а некад и само три сата, да влада апатија, безидејност и да већина вибрира у вакууму — кад нема успеха. Или пак шенлучење, славље, нереално преувеличавање вредности — кад се тај успех деси.
Зато успеси како фудбалске тако и политичке Србије кратко трају. Зато између фудбалске репрезентације и српског друштва у целини повлачимо паралелу. Млађе селекције побеђују, а сениори губе. Кад деца постану одрасле особе, као да их околина савлада и као да у њима превлада оно што карактерише већину — ма, важно је учествовати. Не, господо, важно је победити.
Фудбалери у клубовима играју за новац, а пошто не постоји законска обавеза играња за репрезентацију, то је морални чин. Синоћ су били на висини и професионалног и моралног. Победили су првенствено себе и дугогодишњи рецепт рада.
Да ли се онда десила или је бар наговештена и промена обрасца понашања код остатка српског друштва?
