У српском је случају то остало питање постало питање Косова и Метохије, на чију би насилну отмицу кроз Поглавље 35 требало да пристанемо.
Управо је то, више-мање, рекао и Вучић пошто је у Београд — некако истовремено с британским шефом дипломатије Филипом Хамондом, који нам је британски пријатељски поручио да је улазак Косова у Унеско однекуд добар за Србију — из Брисела стигао нацрт ЕУ преговарачке платформе за Поглавље 35. Захтеви из тог нацрта, рекао је Вучић, гори су него да нам траже да формално признамо Косово. „Ово је горе од тога“, признао је, напомињући да је у овај бриселски папир, који иначе још није обелодањен, уграђено све оно што (досад) архитектама косовске независности није прошло кроз бриселски дијалог Београда и Приштине.
Да ће српско признање независности Косова постати захтев за наставак ЕУ интеграција, наравно, није велика новост. О томе су српске власти, уосталом, обавештене још почетком 2010. године када је у Београд — као што показује америчка дипломатска депеша 10PARIS207, коју је обелоданио Викиликс — стигао демарш француске владе у коме је захтев за признањем Косова као услов за ЕУ и експлицитно наведен. Овом пак демаршу претходило је саветовање земаља Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Италија) на коме је — депеша 10BRUSSELS85 — речено да Србија „неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова“, да је „међусобно признање циљ“ и да „треба да посаветујемо Владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ“… Том циљу, учвршћивања косовске независности од Србије, служили су уосталом и сви досадашњи договори Београда и Приштине, које је започела власт Бориса Тадића а наставила Вучићева.
Сва ова повезаност признавања косовске независности и српских ЕУ интеграција, дакле, није ново откриће, и нема никакве сумње да су међусобне условљености два процеса потпуно свесни и представници власти. Оно што је епохално ново, међутим, јесте јавно признање из врха извршне власти да се Европска унија (кроз Поглавље 35) спрема да напусти своју прокламовану а наравно лажну позицију статусне неутралности у вези с нашом јужном покрајином.
Зашто је ова новост изузетно значајна? Понајпре, зато што означава почетак процеса суочавања са реалношћу која је, досад, негирана готово аутистичном упорношћу. А потом и зато што би требало да указује да се тренутак одлуке, тренутак избора између ЕУ интеграција и наставка борбе за очување какве-такве државне целовитости, несумњиво приближио.
Изузмемо ли варијанту по којој је коначно признање очигледног плод исхитрене реакције, поставља се питање какву одлуку ове речи заправо најављују? Најављује ли се то да ћемо одбити захтеве из Поглавља 35, чиме би српске ЕУ интеграције, овакве како су сада замишљене, претрпеле фаталан ударац, или се припрема терен за прихватање тих захтева у донекле поправљеном облику, што би онда било представљено као победа? Досадашња Вучићева политика пружа ваљане аргументе и за једну и за другу прогнозу.
Вучићеву одлуку између српске државности и ЕУ интеграција морала би да олакша чињеница да је ЕУ, после украјинске, грчке и избегличке кризе, с привредом која већ годинама тавори тик изнад рецесије и замором од проширења који постаје све већи, изгубила огроман део своје привлачности. Додамо ли томе и да у Србији нема онаквих неонацистичких проевропљана као у Украјини, који би у Београду могли да приреде репризу крвавог кијевског Мајдана у случају покушаја скретања са ЕУ пута, јасно је да ће, како време буде одмицало, Александар Вучић имати све мање аргумената за косовско попуштање у складу са захтевима из Поглавља 35.
У сваком случају, на добро или на зло, тренутак истине све је ближи.
